АВРАМОВЕ ЗЕМЉЕ / Драган Борисављевић

АВРАМОВЕ ЗЕМЉЕ

Аврам Боровић из Захумља

Придружи се Стевану Немањи

Жупану великоме

У походе на исток

Е да би повратили земљу

Прадедовску

И после бојева многих

Заједно саградише град

На ставу трију река

Топлице Бањске и Косанице

И цркве велике

Беле

Подигоше на обалама

И место оно назваше

Беле Цркве

А кад се Немања

Посвети Хиландару

Аврам земљу Топличку

Насели децом својом

И унуцима

И праунуцима

И издели је свима

Како стасаваше до сабље

И коња

И после они својима
А ови својима

И тако мину много лета

Све у деобама

Најзад млади Иван Косанчић

Доби Косаницу

Са двором на Радан планини

А прелепи Милан Топлица узе Равну

Са градом у Плочнику

И утврдом на Видојевици

Зет њихов Југ Богдан запоседе

Топлицу Доњу

Са градом над реком

И црквама многим

И кад сви падоше

Горе

На Косову злосрећноме

Аврам се посвети сав

Храму у Милешеви

И обнављању цркава

По Прибоју

Пазару

Сеници

Вароши на Староме Влаху

Коју обнови

И назва је Новом

А син му најмлађи

Борисав

Отвори магазе

По свим местима овим

И тамо до Требиња

И до Сарајева

И до Котора

И до Дубровника

И до Задра

Па он синове своје

У школе посла

У Фиренцу

У Ницу

У Беч

У Солун

У Стамбол

И у друге градове велике

Диљем света широкога

И тако они посташе

Господа висока

И узевши презиме по деди

Засноваше лозу

Борисављевића

И име њено пронеше свукуд

И кроз добра

И кроз зла времена

И кроз многа столећа

И у кућу њихову

Једину на два боја у целоме крају

Дође Карађорђе

Оног знаменитог

Лета господњег 1809-тог

Кад се сва Србија на слободу даде

И седам дана стајаше ту

Са војводама од свих страна

И од Србије

И од Босне

И од Косова

Тајно се сетоваше

И спорише богме

Љуто

Куда да ударе

На Босну или Косово

Ал тада

Друга невоља дође од Ниша

Војводе се српске умало не побише

Међусобно

И остави Ђоко сабљу и две кубуре

На дар домаћину

За белег будуће слободе

Па потече под Ниш

Узалуд

Само озго од Чегра

Могаше да гледа како се диже кула

Од лобања

Српских

И да опсује

И Турке

И Србе

И војводе
И себе

И своје снове

И свет цео

Који ће гледати кроз векове

Најчуднији споменик

Што га је божји створ икад подигао

И поживе Аврам

Триста и тридесет три лета

И дочека

Наредбу краља Милана

Да сви са оних планина

Иду у Топлицу

Земљу прадедовску

И повика Аврам

Не сви забога

Но по један од двојице из куће

Е да не би Стари Влах опустео

И Турци из Босне прешли

И њиме загосподарили

Ал да чује старца нико не хтеде

И колоне људи

Жена и деце

Одоше преко брда

И Аврам остаде сам

И све то записа

У књиге староставне

И сакри их у ризницу манастирску

Па се представи у Богу

И тако

Уместо у дворовима

У књигама

Траг једини оста

Свима који од њега потекоше

На Златару и около њега

А потомци Аврамови

Расуше се

Свукуд по свету беломе

И нико их

Никада

Више

Не састави

Сем књига

Које је

Свако од њих

Бар по једну на годину

Труковао

И слао рођацима

За које је чуо

Икада

И игде

     = из рукописа књиге Грађа за легенде

“Naša umetnost je tamo gde smo mi! Izgubili smo našu teritoriju, ali ne i dušu”

#########

SRPSKA periodična štampa je u izbeglištvu tokom Velikog rata brzo
stala na noge, baš kao i srpska vojska! Bilo je to zlatno, slavno doba
novinskog patriotskog izdavaštva, o kome naša javnost malo zna. A po
prelasku srpske vojske preko Albanije na Krf, u Bizertu i druga
privremena pribežišta, “sedma sila” koja pokreće većinu tih časopisa
najpre su, uglavnom, bili sasvim “obični ljudi”, vojnici!

“Naša umetnost je tamo gde smo mi! Izgubili smo našu
teritoriju, ali ne i dušu”, reči su Branka Lazarevića, kome krfska
srpska periodika i književnost, što znači i naša ukupna nacionalna
kultura, mnogo duguju. Istraživanjem te štampe dugo se bavi istoričar
Mirko Drmanac. Svoj rad “Srpska periodika u izbeglištvu 1914-1918”
predstavio je u Muzeju rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu.

- Okupacijom Srbije 1915. gase se u njoj srpski listovi, a okupacione
vlasti prave svoje, na srpskom jeziku, ne bi li i tako uticale na
pokoravanje Srba preostalih u domovini. Među njima se ističu “Beogradske
novine”, koje izdaju Austrougari, i “Moravski glas”, čiji osnivač su
Bugari. “Beogradske novine” su izlazile triput nedeljno, pa svakodnevno.
Glavni urednik im je bio hrvatski književnik Milan Ogrizović. One su,
ipak, objavljivale tekstove iz srpske kulture, vesti iz Evrope... Ali,
strogo je cenzurisana bila svaka reč o srpskim pobedama nad
Austrougarima. Zanimljivo: jedan od glavnih saradnika bio im je čuveni
srpski pisac Bora Stanković, kao austrougarski zarobljenik, uslovljen i
nateran da piše za taj list. Posle rata zbog toga je bio izložen progonu
- objašnjava Drmanac.

ZEMLjAK NIJE HTEO PESIMISTU DISA IAKO je glavni urednik “La Patrie Serbe” bio Dragomir Ikonić rodom iz Čačka, u tom mesečniku nije objavljena baš nijedna pesma njegovog sugrađanina,
čuvenog Vladislava Petkovića Disa! Zato što je Dis bio pesnikpesimista, a časopis je služio jačanju morala.

Po izmeštanju Vlade Kraljevine Srbije u Niš, tu su 1915. pokrenuti “Jugoslovenski glasnik” i “Delo”. A u izbeglištvu, nakon povlačenja iz Srbije i u srpskoj (pred)ratnoj dijaspori u Evropi, kraće ili duže vreme izlaziloje oko stotinu srpskih listova!

- Branko Lazarević okuplja naše pisce u inostranstvu, “vrbuje” čak i one koji su u stanju teške apatije
dotle odbijali da pišu. “Srpske novine”, koje on 1916. osniva na Krfu,postaju kulturno središte. Pristupaju mu čuveni Vladislav Petković Dis,Milutin Bojić, Jovan Žujović... “Krfski zabavnik”, kojeg Lazarević
pokreće 1917, čuvar je tradicije Davidovićevog kultnog zabavnika nastalog u Srbiji još stoleće ranije, a autori Jovan Dučić, Tin Ujević i Stanislav Vinaver čine da taj list postigne najbolji književni kvalitet
- nastavlja Drmanac.

Među uticajnim srpskim časopisima tada su još bili “Antena” i “Pravda”, pokrenuti u Solunu 1916, kada i “Napred!” u Bizerti, dok je godinu kasnije u Rimu izlazila “Avala”, u Ženevi
“Književna hronika”, u Odesi i Moskvi “Slovenski jug”.

Generalštab srpske vojske u Solunu 1918. osniva list “Ratni dnevnik”. Priča o listu
“La Patrie Serbe” (Srpska otadžbina), koji je izlazio u francuskom
gradu Vitreu od 1916, baš je čudesna, podvižnička.

- Pokrenuo ga je Dragomir Ikonić, rodom Čačanin. U Cirihu je doktorirao psihologiju, a
u Francuskoj je bio mentor srpskim studentima. Prvi broj je štampao
ličnom ušteđevinom, jer nije imao podršku srpskih zvaničnika. Za taj
mesečnik su pisali Branislav Nušić, filozof Branislav Petronijević,
Milan Grol, dosta pisaca Francuza. Imao je tiraž 3.500 primeraka. Bilo
je to vreme kad je i francuska štampa jedva izlazila ili se gasila, zbog
ratne nestašice papira, ali ovaj srpski list se ipak štampao!
Uredništvo se za papir snalazilo i na crnoj berzi, samo da u Francuskoj,
glavnoj uzdanici Srba, promoviše srpsko pitanje. Završio je sa dugom,
kojeg plaća nova država, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca - priča
dalje Drmanac.

-Mirko Drmanac

Srpski časopisi u egzilu, koji su časno ostvarili svoju misiju i bili temelj
uzletu našeg novinskog izdavaštva, posle rata se okreću - jugoslovenskim
temama.

SRPSKI LIST I U AUSTRO-UGARSKOJ!

SRPSKI list “Književni jug” izlazio je 1918, i to javno a ne ilegalno, ni manje
ni više nego - usred Zagreba, jednom od središta tada još postojeće
Austrougarske! Među autorima ističu se Ivo Andrić, istoričar Vladimir
Ćorović, Miloš Crnjanski i drugi. Ovo glasilo je, ipak, vremenom sve
više težilo kulturnoj fuziji jugoslovenske književnosti.


O izdanjima srpske štampe u izbeglištvu javnost malo zna | Kultura | Novosti.rs

МОЛИТВА СА ЖАЛОШЋУ / Димитрије Кантакузин

Димитрије Кантакузин

(друга половина XV в)

ВЕЛИКО ПОЗОРЈЕ

Не бацајмо се узаман и узалуд,

јер један је пут смрти а не други

и на све подједнако надолази.

Ми се о овоме не бринемо

и као худо ово сматрамо

у шта ћемо ускоро упасти,

иако не желимо.

И тужно ће ми се позорје

ваистину указати горе.

Очима ћу гледати загробнике,

страдалце и до конца доспевше.

Мало тамо проникнућу и умом

и разумећу страшне тајне -

оснажене муке посред душе и тела.

Велико позорје

ваистину бива, браћо.

МОЛИТВА СА ЖАЛОШЋУ

Помисли, душо, какав чајеш конац,

помисли горчину разлучења мучна,

помисли страх и боловање тадашње,

помисли, устрепти и ужасни се.

Анђела немилостива чекам приспеће,

анђела по мојему злобну живљењу,

анђела не штедишу но мучитеља ми,

анђела огњена, немилосрдна.

Не знам је ли послан да ме узме данас,

не знам да ли то време приближи се већ,

не знам да ли и с оружјем хита,

не знам да ли то јесте ноћ смртна?

Нема тад помоћи од друга и знанца,

нема ни од браће, сродника и чеда,

нема ни од имања добити какве,

нема помагача нити избављача.

Тада ћеш очи жално оборити,

тада неће језик изненада говорити,

тада ће пламен унутра силно обузети,

тада ће силе телесне онемоћати.

Смрт тек наста љута и конац,

смрт и разлучење скупа,

смрт одавде преводница на тамо,

смрт у тамној ко  ухода ноћи.

Таман будући у таму ме одшиље ада,

тамних тако ја чести ђавола,

тамно узљубих стога анђеле,

таму тамно изабрах, таман сав бих.

Ко за мном да не усплаче, о љубљени,

ко за мном да  не узрида, о други,

ко за мном да не уздахне слишећи зла ова,

ко за мном да не просузи очекујући ово.

Пређе смрти мртав ваистину ја,

пређе суда савешћу осуђиван,

пређе мука мислима у шкргуту зуба,

пређе конца мучити се знам без краја.

Тако огњена страшим се распаљења,

тако шкргут  тај зуба жестосрди чекам,

тако црвљих бојим се шкакљивих дела,

тако спољна тама у станиште мени.

Мене тартар да оплаче и бездан,

мене ада да жали тамно дно,

мене што у њему живети хоћу,

мене таме љубитеља, а не светлости.

      = извор: ОД Растка до Растка : антологија српског метафизичког песништва / (приредио) Радомир Батуран. - Београд: Дерета; Toronto : NEA Publishing, 2006. ... 347 стр. Стр.: 79-81. 

САН / Веселинка Стојковић*

Сунце је вејало ноћу месечина

Понекад ветрови понекад кише снегови

Тек као декор великих сати

И сами велики сати

А ја сам једрила по врховима вода

По врховима шума свих ширина

И хватала гроздове радости

Гроздове светлости

Понекад само понекад туга и болова

И тако наизменично наизменично

Носила ме музика носила ме песма

Цветови водили каменови вечни

Птице зујалице кладенаца жубори

Брезе вите дуге окомите боје

Све боје њихове

Свитаца загрљаји грљаји с висинама

Једрила сам једрила сам једрила сам

Сунце је вејало ноћу месечина

Вејало је сунце месечина сунце

Једрила сам…

Док се звездано јато опојато

С вихорима громовима севањима

Срушило није сломило згромило ми

Друмове прозоре затворило све покоре

Славља сва здравља гроздовља радости

Гроздовља светлости

Једрила сам

Није ми пошло за руком да се вратим у сан.

Бивао дан је нови, пловидба се настављала.

______

* Врање