Доњи праг вртлога (6). Робна марка Заветина.
УСЛАВУ ПЕСМЕ ВЕНАЦ ТВОРЦУ
или сонетски иконостас Обрена Ристића
А мени је од Вишњега дато
Да овде самим заветним пламеном
Осликам моју Сербију...
Нова песничка књига Обрена Ристића Венац Творцу ( „Апостроф“, Београд и К.К.„Бранко Миљковић“, 2009) је својeврсна песничка посланица згуснуте симболике инспирисане искуствима живота, времена и поднебља. Оличена у стиховима та искуства сублимирају васколикост митског и историјског који се исказује као земаљска судбина. У њиховом тематском кругу находе се вечне категорије људске егзистенције: живота, вере, наде, постојања...физичког и метафизичког,...и саме поезије. Насловом Венац Творцу Ристић експлицитно указује на тему над темама којом се артикулише вечита човекова упитаност из које су настала најзначајнија дела људског ума. (...) У поезији Ристићевој је кључни симбол (тачка ослонца) око којег се сплићу венци симбола, годови векова...(...) Сплетена у венац сонета она изражава и навештава мноштво тема, показује импресивну ширину и дубину мотива. Исказују снажан набој и сложена значења у универзалном оквиру песме.
Симболички дискурс је наглашен у самом имену књиге које је својеврсна сведена, језгровита тема са мноштвом супстанцијалних кругова. Кружни облик венца указује да је у веровањима добио, и има, магијску улогу круга. Првобитно магијску улогу за заштиту од демона, тајанствених појава и радњи. Аналогно магичном кругу, венац у нашој народној употреби симболише и Сунце. Дочим венац на девојачкој глави симболише сунчеву светлост, у преносном значењу животну радост, она наставља живот породице, да се огњиште не угаси и кућа не запусти...
Стихом Толике жизни минуше а песма тек изустила отвара се васколика тема, тема венца коју карактерише особено песничко било богатих значења, метафоричких и асоцијативних слојевитости којe потврђују универзалност песничке речи. Зналачки изабран motto: Ах, красоту небеског воинства / смртни никад постићи не може (Његош) сугеришу суштост Ристићевог певања. Оно „Чему нас славни преци уче? / Шта би о томе посланици Божји / Пламени поета Његош / или сликар ватре Миљковић / искром распевали“ пита , стихом обухвата минула времена у песми сачувана, стихом својим снажи и наставља певанију, са личним промишљањима, сазнањима, доживљајем и виђењима. Човека, Творца и Природе...
(Његош, чије стихове Ристић узима за motto, је инспирисан словенском и општељудском потребом створио мисаоно религиозни еп на тему пролазности свега земаљског „Лучу микрокозма“ (1845). Из згуснутог ткива стихова, као својеврсна ода људском, извиће се, у завршници спева, и уверење „ ако земља привиђење није – душа људска јесте бесмртна“ )
Бесмртна су и вечна тема певања Творцу. Поезији. Природи. Исконској тежњи да се спозна земаљско, докучи небеско. Да се види и открије тајна душе, физичког и метафизичког. Та тема се искристалисавала из Ристићевог заветног пламена песништва, раније објављених збирки : Сређивање утисака (1996), На истоку, у Сербији (2002) Узнемирени су свети ратници (2006). Оне су биле најава велике теме ове песничке посланице.
Господ је велики поета, / писано је у књизи истине, - јесте стих, супстрат филозофије његовог песништа, који га инспирише, да са том истином која га озарује универзалном, космополитском светлошћу пева Творцу. „Његово песништво, не ретко, трагично је призивање Бога, покадшто и крик и вапај, понекад покушај „дијалога“ са свевишњим, најчешће молитвена обраћања творцу“, записује Душан Стојковић. Ристић је стрпљиво и трпљиво сређивао стваралачке утиске, отискивао стихове у универзалну матрицу човековог бивства, која колико год да је лична има одлике опште. У ону једну песму, коју по Борхесу сви песници пишу, Ристић уноси дух и дах Сербије на истоку, (јер њему је, о/поручује песмом – „плодом труда и чуда“ – Цветајева - од вишњга дато / Да овде самим заветним пламеном / Осликам моју Сербију) o чему Срба Игњатовић луцидно записује: „У његово виђење савремености-свевремености уграђено је становиште што почива на завичајном видокругу као особеном сегменту истока Србије, али то не значи да њега не занимају свеколика, управо планетарна збивања, а поготову комбиновање – „пресецање“ и надопуњавање дијахронијских с ововременим искуствима и сазнањима. Поузданим и пунозначним рукописом Ристић сонетистички обухвата и поетски - имагинативно дограђује и преобликује завичајно, национално и универзално у свери мотива и у равни непосредног исказа.“У тој равни, некој врсти песничког поља, Ристић је остварио – поставио - својеврсне битне, реперне песме. У њиховом фону се находе супстанцијалне бити поезије саздане на промишљеном поимању живота и историје, завичајних слика и призора, поетског жара магијских обреда као и призива архетипских призора, дочим васкрсавање прошлости сугерише и Ристићев ствaралачки наум да усимбиози у песму, све што се кроз времена сачувало, наталожило, ко из пешчаног сaта истекло, да у универзални оквир властите песме печатом стиха и сопства душе остави траг. Заветно. У вишњој просторности ове поезије отвара се тематика непролазне људске приче о овоземаљској судбини и исконској човековој тежњи, да остави траг-опоруку, да спозна, за/пише:
У присоју слово записује чојства
предака и потомака око заветине,предочава песник упечатљиву слику чију садржајну и семантичку слојевитост шире асоцијативни призиви. Слово (littera) чува памћење, у то слово се дахом песничким уписује сонетист Ристић. Симболичка, митска и религијска значења заветине се тим, новим дахом надопуњују, причи живота дописује ововремена страница. Тиме се наставља певанија, успоставља континуитет, повезују поколења, сликама прошлих и садшњих стварности , стихом његовим казано:
Далеким потомцима носим посланицу
Док у хладу храста завичај мој сни и ту
Причи тој давној дописујем страницуТо је прича овоземаљског трајања и упитаности човековој чија наративна линија сеже кроз времена до времена паганства. Ристић је творачки претаче у стихове, подвижнички с/трпљиво, кадар да пева у славу Творцу, да смисао песничке лепоте вазнесе кроз стваралачко - песничко вјерују у просторност својих визија. У песму једину стварност која остаје. Треба имати на уму и значење речи pagus = село које је гнездо свега, а у Ристићевој поезији та реч и остале речи у дубини носе арому источносрбијанског духа и времена када је хтонична природа свега молитвено истицана. И када је човек био у присној вези са Природом, био душа жива свестан духа животног у себи. Из те везе створена је подлога, митска и историјска свест која њега, Ристића, песника овог времена спаја са прецима, везује са потомцима чији је он предак...
Напосе, те речи, мисли, симболи са свим подтекстуалним слојевитостима боје икону сонета у којој су наталожени одјеци времена прошлог, као и особено искуство света ( свега). Из дубине тих речи чује се Глас.
И творца који умеће да у тој слици
Препозна себе дарује нам као весеље
Боголико. А премноге су наше жеље
За лет један ил покрет у чесниици
Песник стоички бруси сочиво сонета, молитвено пребира речи (читава јата речи у овој поезију су својеврсне речи = теме, у овој чесница. Бит-не речи које плене богатством значења, бојом поднебља. Каројан каже да је „Језик као крв и као ваздух. Без њега нестајеш. Прихватајући туђе обичаје, структуру, меандре и небо другог језика, нешто се у теби губи и постаје недоступно, скривено, закључано.“ Језик Ристићеве поезије је с/ликовито аутентичан, као и топонимија песмом повезана. У њеном окриљу одвијао се и збива живот остављајући трагове земаљског усуда у метафизичкој просторности предања, језика и песме. Другим речима у наслеђу из којег Ристић прибира и сублимира, сплиће венац песме, са стваралачким осећањем за језик и поднебље. То, јамачно, заслужује посебну, студиознију анализу. Из ризнице језика који је меморија и историја, открива оно скривено у речима које у стиху стичу нова, разуђенија, значења и зрачења. Склада подвижнички стихове литургијског бруја које краси суштост мисли о Творцу и његовим делима, јамачно, знајући да се ове песме пишу из дубине бића, по налогу Вишњег, и из потребе.
Мајстора недохватног суштине и лепоте
Дело над делима ко чудо над чудима
Да једна погача одржи толике животе
И објави : Господ је велик у делима!
Исписује се од најдоње до највише врлине.
Заветне Књиге зборе...А премало је мастила...јер, да се опева и испева, „обзнани житије“, ма колико је, Његошевим словом казано, „људски живот сновиђење страшно“ премало је мастила, и зато у овој поезији, својеврсном песничком палимпсесту изасјава исказ снажног осећања стваралаштва и поетичке свести теме, јер
Ретки су самотници, чудаци-шкрти
На перу, чекић и длето – мајсторска лектира.
У борби против нужде ни реч није довољна
Да опише призор што страсног поету бира.Стихом Ристић потврђује знану нам истину о песнику као одабранику, и позванику, да пева. (Где само одабраник достојни спознаће у тајни / И севу муње балканског орла лет опроштајни / Као пут у висине свете ил пад са стрмоглаве литице!) Он брижљиво, склада сонете с мишљу на пут до Творца. Бди, чинодејствује, трага. Зида своју (вавилонску) песничку кулу од опека речи које се не хладе. Чека, вазноси у поетску просторност метафизичке васколикости Реч-и. Оне која је у почетку (Јован, 1.1). Стихови су се сталактитски ис/творили, стрпљиво сплитао Венац Творцу.
Сплело се у ове стихове време
Отворила се древна књига – полетеле стреле
Са Балкана мајсторима да се придруже...Ристићева песма, како то, с правом истиче, и Душан Стојковић „разапиње широко, и временски далеко, историјско платно. Његово песништво је прави историјски полигон којим врве многобројни ликови а збива се на најразличитијим, лирским нитима повезаним просторима...“Кроз сопствену поетику, остварену у ранијим књигама, из визуре живота и литературе ис/творени су стихови са мноштвом алузија и на библијске теме речима чија се значења продубљују, а супстанцијалност, као и медитативна свеобухватност, наглашава. У Ристићевом словару укопонованом у садржајно миље сонета, и његову основу, уочава се скривени посао песников. То је посао искуства и проналажења нових облика израза, настојања да се у поетском руху открије сопствена митологија која вазноси дух у универзум поезије и језика.
Надахнут идејом да свету тему оствари из властите душа, ума и песничког наума, сазнања и спознања, с пуно стваралачке страсти узима речи за потку песничког послања чија је тематска основа универзални оквир певања Творцу. И пева/ња Природи. Као својеврсног песничког дивљенија слушамо сонетску музику у језичкој оркестрацији и живописној пуноћи слика поднебља и звука, универзалног песничког дискурса, који воздиже дух у висине кроз осетљиво и непроцењиво песничко, даровно, искуство и душу кадру да чаролију виђеног доживи као чудо живота и постојања, јер
Све је овде Божје и Творцу се диви
Свако дрво травке и дивље јабуке
Бистри потоци – свемоћне руке
Све што је из земље за земљу живии, у овом катрену Поет види и чује Творца, у свему и из свега, и свежим језиком лирике брижљиво хармонизује слику у до/слуху са Природом, јамачно, имајући на уму да је деловање попут природе највиша ствар у уметности. Предочава да „читати природу, с отвореним срцем и умом , значи осетити њену дубоку душу божанске хармоније у којој обитава Бог“. Скоро свака је реч овде кратак опис, Фрејзеровим речима казано ...поезија се више састоји од описа него што се иначе мисли. Јер, поред оних других које обичан читалац не опажа, а који постоје и у једном стиху, понекaд у једној речи, чему целокупна лепота мисли остаје дужна; и то дивно делује на нас, из простог разлога што то јесу описи. а то значи отисак живе слике нечега у нашој свести.Управо овоме метафорични изрази, пошто их одабере разум, дугују своју лепоту и своју елеганцију;свака метафора је један кратак опис. Тих описа у једној речи , стиху у Ристићевом песништву има у изобиљу, они животоносно дамарају у његовим песмама. Овај, из низа других изабрани/к, катрен из збирке Узнемирени су свети ратници се сликовито чује у сонетском брују Венца Творцу...Јер, песме су његове су „ својеврсне лирске монаде. Свака је заокружен лирски космос који су уклапа у шири – збирку“ ( Д. Стојковић). Тако се и претходне песничке књиге уклапају у тему ове посланице.
Гете вели „ Ко би песника да схвати, тај / мора поћи у песников крај.“ Мора познавати родно место ове поезије, језик, живот, историју, народно веровање... све оно из чега је песник створио свој свет поезије „ да нам га прикаже потпуног и савршеног. Ведрина и свест су лепи дарови за које он захваљује Творцу: свест, да се не би плашио ни пред чим страшним, ведрина, да би све знао да представи на песнички начин...“У венац песме сплићу се мисаони стихови, у стихове = синтагме и речи исконске снаге које богатом симболиком и метафориком доприносе боји и мелодији ове поезије. Жизн, двери, заветине, пастир многаја љета, Боголико, житије, кућни праг, мех(ови), древна Књига, вечни пламен, клепало, псалтир, благопријатније, апостолски завет, одабраник, целиване речи, вавек, тмина, буџак, богаз, угодник, летаргија, срок , красота, трпеза...ово су речи богате унутрашње лепоте звука, давних мелодија са најфинијих струна и у савршеном су сагласју с поетском темом. Оне су жиже кроз које се остварују мотиви ових сонета. Ристић је умешно у поезију уткао и завичајну топонимију, сензибилитет и дух овог простора и језик с мирисом свог поднебља које снажи с/мисао поезије. Његова поезија се саживљава са баштињеним тајнама језика, тајнама које су у речима које је, песник Обрен Ристић, умео да светом искром стиха посвоји. С непомућеном вером да апостолски завет и суштину смелу изрази певом с вишеструким одблесцима и васељенског наслеђа уверен да је поезија метафора бесмртности.
Пишући о песничком језику Рид истиче „да песник, чак и кад постане свестан речи у току компоновања, осећа како оне боје његову свест не само звуком, него и бојом и светлошћу и снагом – укратко значењем. Поезија не зависи само до звука речи, него још више од њиховог менталног одјекивања.“ Ристић песнички осећа снагу речи, уме да мисли заодене у праве речи, да своје визије транспонује у поезију с мноштвом симболичко-метафоричких сублимација. Он успева да контемплативно испева стихове импресивне просторности са одјецима минулих времена, слутњама и зебњама, страхом и надом, вером и сумњом. Да из визуре своје душе и градива живота , сазнања и спознања изрази стихове непатворене лепоте које прожима егзистенцијално преплитање живота, речи и поезије.
Кротким корацима водоноше с крчагом о врату
Низ старопланинска дивља брда завичај сричем
А као да у век тијо силазим или од нечег узмичем
Срце ми у високим шумама још радосно куца , ту
Где само одабраник достојни спознаће у тајни
И севу муње балканског орла лет опроштајни
Као пут у висине свете ил пад са стрмоглаве литице!
Дуж замишљене реке то радост се зби и творе
Целиване речи заоденуте да вазда беседи сучелице
Своју божанску моћ и искром светом проговоре
Завичајни простор, поетика особене боје и атмосфере, брижљиво складана слика водоноше с крчагом с мелемним звуком пасторалности, зари оплемењујуће, отвара нам аркадску слику „ за сјај истине и лепоте у овоме Царству“ , док старопланинска дивља брда сугеришу колорит поднебља у којем Песник одабраник живи, пева и спознаје, песмом обједињује, венцем симболизује светононосну поезију успења.
Два света једног творца, наличје и лице
На истом хлебу и води, на истом причешћу
указују нам на философски смисао поезије, на дихотомију свега, видно и невидно, тело и душу... њену полифонију која нас упућује низ и уз лествице националнног и религиозног сазнања из којег и извиру ови стихови утемељени у текст прошлости у чијем подтексту „вознесени до удивљенија“ читамо и текст садашњости. Песник се вратио, спознао и стиховима сумирао пређени пут:
Одисеј сам, враћам се из тмине и дубине века
Ту на стопалима врелим још завичај кријем
Што уморном кораку подариће смисао зоре
Када подигну се завесе и часне двери отворе
Доживљај пута је кристализован у стихове који навештавају нови пут, најaвљује га синтагма смисао зоре , дочим потоњим стихом ставља до знања да се судбински пут наставља, кружи, сеже у есхатолошко. После свега, метафизички дискурс ће прожимати ове стихове, предочиће се пријемчиво суштина трагичне лепоте људског бивства , где „задатак је смјешни људска судба“, његовог узлета у свесност постојања, страха од смрти, вери у ускрснуће, оног што долази после свега, сазданог на стрепњи и нади, смислу и бесмислу, у распону од искушења до кривице, од заноса до п/окајања.
Ристић је успео да у најпрегнантнијем песничком облику, сонету, старом више столећа, искаже поимање Творца, и као Створитеља, и као метафору коју по речима Г.Т. Баљестара ретко схватамo, иаоко је много спомињемо, и усуђујем се, упозорава Баљестар, да вам предскажем да то неразумевање , које потиче од недовољног занимања, што прилично дуго траје, најављује њен нестанак, или барем заборав. Биће замењена другом, јер људима су потребни ирационални ослонци када не разумеју шта се догађа, и није немогуће да се и нова метафора зове Бог.
Стихом снажне стваралачке концентрације песник је антиципирао, уверљиво предочио спиритуални узлет Творцу, као и нови, свој, облик постојања оличен у „неком облаку“, јал храсту. Визију исказује у сонету интегралистичких слика, вишеструке сагласности, наглашене симболике натопљене спиритуалном енергијом живота и вере са прстеном семантичког овенчења.
Када подигну се завесе и часне двери
Пркосићу у грудву склупчан у неком облаку
Мрком понад родне куће у старом буџаку
Само ће шуме древне знати да ћу ја горе
Са првим сунчевим зраком у прах да се
Можда претворим или у сунчеву неку вуну
А можда ме само једна кишна кап као луну
У ведрој ноћи као у црну јаму у океан однесе.
Трептаји ватре и воде тајновити су разговори!
Ако се закачим о неки дивљи корен у гори,
Као столетни храст израшћу стасит и леп!
Зверима бићу драг а са орловима у лет
Високо а потом низ богазе и литице...
Прхнуће све тајне анђеоске као плахе птице.
С древном вером у други живот разгранава се поезија с есхатолошким исказом. После свега, фреска узбуђујуће лепоте завичајног пејзажа, као васколике метафоре живота и поезије, оваплоћује се стиховима – сликама, крунише загонетно у простору други живот, онај после. Ристићев стих је загонетна одгонетка и својеврсни медијум преко којег сазнајемо поезију сопствене историје као и смисао властитог постојања.
Изабраник који је спознао, биће храст, знак своје поезије, онај што комуницира са најдубљим значењским слојевима језика, поезије и историје, у чијим се понорима збивао живот. Слика храста развија пред нашим очима и у свести широку лепезу значења, од митске симболике до Ристићевог својеврсног песничког знака и метафоре. Тај знак сублимира наслеђа која се откривају понорнијим проницањима поезије Венца Творцу. Видно место храста у митологији постаје видни симбол ове поезије имајући на уму и улогу „храстовог дрвета и његову некадашњу употреба за вађење живе ватре“. Жива ватра ове поезије из/вађена је из свеколиког искуства и живота, из библије људског трајања и поимања Реч-и, из загонетке живота и смрти, надахнуто је осмишљена, умствено искристалисана.
За спас истине и лепоте у овоме царству
Далеко од људи у сивом пејзажу - поет
Где силан ко у стиху постојано свршава се свет
Стазама горским по трњу сваком неимарствуУ песничком, Ристићевом, неимарству кроз биће језике и песме творе се садржајне слике есенцијалног дискурса. Оне у најдубљим значењима поетских слојевитости садрже мистерију времена и трајања које песник стихом зналачки изражава и ревитализује, кроз најзгуснустије слике и симболичке знаке версификује и повезује, па и отвара нови поглед и доживљај насушно потребан човеку урбаног сензибилитета. Он успева да тему певања Творцу преведе на виши семантички ниво, да стихом антиципира спиритуални узлет Творцу, следећи песнички пут и судбу, не плаћајући обол модним трендовима и идеолошким усмерењима.
И као што је својевремено Џ. А. Сајмондс писао „ док буде људи и века никад неће прећи у заборав Rime et Morte di Madonna Laura јер је то дело, у којем се савршени песнички облици удружују с јединствено одабраним и чистим језиком“, тако ће и Венац творцу ко-смо-поетски отварати тему кроз коју се сва доба и времена судбински прожимају. Од вавилонске језичке пометеније, кроз времена из којих проговара универзалност искустава до песничке истине која нам се открива у овим интегралним певањима Творцу. Поет Ристић се воздиже из мита, Реч-и, из земаљског пејзажа и остварује као лирик у пуном сјају високих домета ове вечне теме, и песничке речи, коју сонетским венцем заветно дарује поезији и њеном универзуму. Стиховим његовим казано За спас истине и лепоте у овоме Царству.
Благовести, 2009.
Мирослав ТОДОРОВИЋ
