Савест /Светислав Стефановић

Савест

Кад црна тама падне на земљу Јутутуна

И цео народ заспи дубоким мирним сном,

Тад калиф Али-Андар, поседник милијуна,

Из сна се тешког прене у сјајном двору свом,

Па из постеље меке престрављен на под скочи,

Тело му језа тресе, а страх му буљи очи;

Мада никога нема, тиска се уз сам зид,

Нога му од стра клеца, лице облива стид.

Соба је пуна свиле, злата и меке таме,

Кроз прозор нежно звирка двороги месец млад,

Ал' силни калиф види страшне утваре саме,

И све се више тресе, све већи трпи јад.

Место свилене собе у сјајном двору своме,

Он види пусто поље, ветар, ужасни мрак;

Некол'ко страшна коца на пољу штрче томе,

Над њима људски скелет, одмазде страшне знак;

По кад-кад чује шкрипу к'о да су кола тешка,

На њима види лица невина и витешка

Где пуна достојанства задњи чекају час.

Из груди му се тада потмули отме глас,

Па затим крикне болно као погођен да је,

И скочи к'о помамљен некаквим духом злим -

У сну је чуо пуцањ, ужасни плотун па је

Бол осетио као да је погођен њим.

 Кад ноћ загрли земљу, када се звезде роде,

И кад у граду заспа спокојно цео свет,

Тад калиф Андар бдије, спокој од њега оде

И он преклиње горко судбу и удес клет.

Сећа се људи које је џелат његов смак'о,

Мада кривицу њину још не зна ни сам он;

Зато из дана у дан савест га мучи тако

И он проводи бедни живот ни здрав ни бон.[1]

---

[1] Republika, VII/82, 14. 10. 1923., 1; "Protiv tiranije"..., 83-84.

             = извор: Светислав Стефановић  БУНТОВНЕ ПЕСМЕ

Приредио

Предраг Пузић

АРТАС, Нови Сад, 2005.