Савест
Кад црна
тама падне на земљу Јутутуна
И цео народ
заспи дубоким мирним сном,
Тад калиф
Али-Андар, поседник милијуна,
Из сна се
тешког прене у сјајном двору свом,
Па из
постеље меке престрављен на под скочи,
Тело му језа
тресе, а страх му буљи очи;
Мада никога
нема, тиска се уз сам зид,
Нога му од
стра клеца, лице облива стид.
Соба је пуна
свиле, злата и меке таме,
Кроз прозор
нежно звирка двороги месец млад,
Ал' силни
калиф види страшне утваре саме,
И све се
више тресе, све већи трпи јад.
Место
свилене собе у сјајном двору своме,
Он види
пусто поље, ветар, ужасни мрак;
Некол'ко
страшна коца на пољу штрче томе,
Над њима
људски скелет, одмазде страшне знак;
По кад-кад
чује шкрипу к'о да су кола тешка,
На њима види
лица невина и витешка
Где пуна
достојанства задњи чекају час.
Из груди му
се тада потмули отме глас,
Па затим
крикне болно као погођен да је,
И скочи к'о
помамљен некаквим духом злим -
У сну је чуо
пуцањ, ужасни плотун па је
Бол осетио
као да је погођен њим.
Кад ноћ
загрли земљу, када се звезде роде,
И кад у
граду заспа спокојно цео свет,
Тад калиф
Андар бдије, спокој од њега оде
И он
преклиње горко судбу и удес клет.
Сећа се људи
које је џелат његов смак'о,
Мада кривицу
њину још не зна ни сам он;
Зато из дана
у дан савест га мучи тако
[1]
Republika, VII/82, 14. 10. 1923., 1; "Protiv tiranije"..., 83-84.
= извор: Светислав Стефановић БУНТОВНЕ ПЕСМЕ
Приредио
Предраг Пузић
АРТАС, Нови Сад, 2005.