Како незванично сазнајемо, Мирослав Лукић, аутор антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра (1998, 2000, 2002, 2003, 2006...) ради на 7. коначном издању снтологије српске поезије 20. века под новим насловом Себични музеј.
У односу на последње издање ове антологије, објављено у оквиру Сабраних дела М. Лукића под насловом Вечити чудесни коренови, антологија ће бити знатно краћа, сажетија, што значи без читавог низа песника присутних у осталим издањима током минулих година. У антологичару се, по свему судећи, све слегло, током минуле деценије, тако да ћемо у следећој години добити једну нову и сажетију верзију.
Андрић, којим започиње овај Азбучник трагедије постојања, заступљен је поред осталог, Епилогом, преузетим из Ex Ponta:
Епилог
Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик тио је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетни дан, сине мој!
- Шта си видио у љетни дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
- Шта си видио у љетни дан, сине мој?
Видиоп сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
- Шта си видио, сине мој, у љетни дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
- Хоћеш да уснеш, сине мој?
Не, оче, идем да ж и в и м.
Иво Андрић
