САН / Веселинка Стојковић*

Сунце је вејало ноћу месечина

Понекад ветрови понекад кише снегови

Тек као декор великих сати

И сами велики сати

А ја сам једрила по врховима вода

По врховима шума свих ширина

И хватала гроздове радости

Гроздове светлости

Понекад само понекад туга и болова

И тако наизменично наизменично

Носила ме музика носила ме песма

Цветови водили каменови вечни

Птице зујалице кладенаца жубори

Брезе вите дуге окомите боје

Све боје њихове

Свитаца загрљаји грљаји с висинама

Једрила сам једрила сам једрила сам

Сунце је вејало ноћу месечина

Вејало је сунце месечина сунце

Једрила сам…

Док се звездано јато опојато

С вихорима громовима севањима

Срушило није сломило згромило ми

Друмове прозоре затворило све покоре

Славља сва здравља гроздовља радости

Гроздовља светлости

Једрила сам

Није ми пошло за руком да се вратим у сан.

Бивао дан је нови, пловидба се настављала.

______

* Врање

Сујеверице самоће сребром сапињу суноврат / Милан С. Косовић

Врт пред бараком у Принциповој (перионица), Београд, септем. 2014

Силник без срама, стогове слама

Сит стомак Симеона стеже

Спушта сузу, сумњу и срму,

Србија, стидна ко срна слави сабор

Скуп, сеновит, сјајан

Сујеверице самоће сребром сапињу суноврат

На средомеђи сакупљача стрмине

Слез сасушен као у сулундару сиротиња,

Сунце, Сопоћана, сојка тица,

Ситница, Студеница

Састају се слап, сеник и сат

Сенка сапатница

Столпник суморити

Сетвом семена снагом силине слика сине

Самохрана слад слачице

Свила сапима седмореда сапутника

Стегла свевид седмакиње

Срп, снопови степеништем у снопљу састају се

Где силази смутна Сушица

Сита снежним смехом

Санак слути

Снева Соколица

Свети Саво

Сеница и словар тамо, соко сапутник

Сораб славуј Силном снагом снохватице снива

Седефом се суза скаменила

Спокој смеран светлост сојенице

Снег сијаше сељачки споменик,

Слатко, студенога, смислу, сакрамент,

Скромна стрижба сеоба стена у сутон.

Слога слузи, слобода и стег

Со сапутнику служи