Молитва св. Архангелу Гаврилу
О, предивни Архангеле Божији Гаврило,
усрдни молитвениче за душе наше,
смирено те молимо као заступника нашег:
измоли нам твојим светим свемоћним молитвама
које пред Престолом Божијим свагда узносиш,
да се свети храм овај до краја овога света одржи,
да се вера Христова учврсти, укрепи и рашири,
да православни Хришћани светоотачку Православну
веру до краја наших дана непорочно сачувају,
да у свим заповестима Божијим непоколебиво ходе,
да истинско покајање за грехе увек Богу приносе,
и да се удостоје мирне кончине хришћанске
и доброга одговора на Страшном Суду Божијем.
Умоли да Царство Небеско наследимо и да скупа
с тобом прославимо Пречасно и Величанствено
Име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа,
сада и увек, и у све векове. Амин.
(Из Акатиста св. Архангелу Гаврилу)
Предговор
Писати о историјским догађајима или
их описивати, врло је незахвалан подухват јер писца доводи у ситуацију да мора
да бира шта истаћи, а шта не, шта ће поставити као најважнији сегмент у својој
анализи, а шта изоставити као споредно. Писати пак о траговима Божијим у овом
свету посебно је захтеван подухват, јер нас чини кроз само писање судеоницима и
сведоцима Божијег деловања на земаљској кугли. Најлепши траг
који нам је Бог оставио јесте што је пославши Сина свога
Јединороднога, у Њему и око Њега, у људима који верују у Њега, сачинио Цркву
као сведочанство љубави Божије, као „стуб и тврђаву истине“ (1 Тим 3,15). Такође,
као знак историјског трајања и повезивања генерација хоризонтално – у
историји, али и вертикално – за вечност, за Бога. Од првих времена зидани су
храмови Богу живом, који су својом унутрашњошћу подсећали вернике да је Бог међу
њима и да за Њега треба да припреме своје срце, а
својом спољашњошћу подсећали на трајање и постојаност Цркве. Наравно, и онда
када су храмови из било којих разлога рушени, остајала је та њихова
унутрашња лепота пресликана у срца
људи, који су потом