Радомир Батуран
БИЖУТЕРИЈА И БЕТОНЕРИЈА 2
Лажи, подвале и нeпочинства жутих срамотника
Нисам се случајно данас сетио текста који сам објавио, под истим насловом (без редног броја 2) 28. откобра 2010. на порталу ”Видовдан. Поводи и догађаји су скоро исти, само су актери други: пре другосрбијанци: директор Народне библиотеке Србије и његов уредник издавачке делатности и њихови бешчасни поступци против националне установе коју су водили и српске књиге, а данас последњи срамотници другосрбијанци и њихова бешчасна хајка на порофесора Мила Ломпара. О људима најбоље говоре њихови поступци и њихова дела. Поступци првих и других су лажљиви, покварени, клеветнички и срамотни, а дела немају или су им безначајна и минорна. Заједничко је обема групама да су људи без интегритета и етике. Началници Народне библиотеке Србије су дошли међу бројно српско расејање у Торонта да се поругају српској традицији и српској књизи, а последњи срамотници да, на миг председника Србије, оклевећу професора Ломпара.
Новопостављени конзул Србије, господин Зоран Павловић, питао ме почетком септембра 2010. коју установу из културе Србије да доведемо на Дане српске културе у Торонту. Тих дана сам био под снажним утиском импозантне изложбе персијских књига на најлепшем изложбеном простору Универзитетске библиотеке Торонта, Сваког дана сам туда пролазио до своје канцеларије на 12. спрату на коме су српске књиге. Моје интересовање за персијску књигу датира још из студентских дана. Имао сам и пријатеља из Персије кога сам упознао баш у тој библиотеци. И председник ПЕНА Канаде, чији сам тада био члан, био је Персијанац. Без имало двоумљења предложио сам нашем конзулу да позову Народну библиотеку Србије. Помогао сам, заједно са нашим људима који су радили у овој библиотеци, да добијемо овај изложбени простор поред Кафетерије кроз који свакодневно прође више од хиљаду студената и професора.
Дођоше директор Сретен Угричић и уредник издавачке делатности Александар Илић и изнад улаза у галерију поставише велики натпис NATIONAL LIBRARY OF SERBIA. Пуно ми срце што се остварује наш пројекат. Тих дана сам морао да путујем у Отаву па нисам учествовао у постављању ове изложбе. Када сам дошао на отварање, умало нисам доживео инфаркт. Све књижице новокомпонованих, приватних издавача. У једној централној , стакленој витрини Андрићеве књиге и макета Угричићеве једне једине књиге која ће, како је рекао, изаћи за Сајам књига у Београду. У другој, исто таквој, Павићеве књиге и Илићев роман Берлин окно. Нема ни копије Мирослављевог јеванђељ, ни Законоправила Светог Саве, ни Душановог законика, ниједног Његошевог дела, ни Милоша Црњанског, ни Јована Дучића, ни Змаја, ни Шантића, ни Меше Селимовића, ни Новице Тадића, ни Матије Бећковића …, ни једне антологије српског народног стваралаштва … Највише је Бајчевих и Копицлових књига По зидовима уоколо полукружне галерије некакав стрип, на ружној хартији. Објашњавају да су га нашли у једној београдској месари којом је власник купцима умотавао месо. Насловили су га Од Радослава до Радослава. Асоцијације ми се роје у глави. Поругали су се првој српској антологији метафизичког песништва коју сам баш ја саставио и насловио Од Растка до Растка, објавио је Атеље Дерета 2006.
Не бих лењ да побројим све књиге. Изложили су их 106. Само 7 штампаних изворним српским писмом, а 99 југословенском латиницом. Међу ауторима је највише неолиберала, пајтоса Угричића и Илића.
Све ми поста јасно: скоројевићи, другосрбијанци, нови либерали дошли су да се поругају српској култури и једанаестовековној српској књизи и националној библиотеци Србије чији су началници. Као да до њих и њиховог началниковања и писања није ни постојала српска књига. Иронично нас представише велесилом светског стрипа.
Изложбу су отворили директор Универзитетске библиотеке у Торонту, професор славистике и наша библиотекарка на овом Универзитету. Нисам човек скандала па сам оћутао бесчашће директора Народне библиотеке Србије. Сачекао сам их на њиховој књижевној вечери у Књижари Србика. Било нас је присутно свега осамнаест. Од тог броја посетилаца четири службеника конзулата, четири домаћина, власника књижаре, и моја маленкост, с мотивом да им кажем све што нисам хтео на отварању изложбе. Угричић је представио макету своје књиге, а Илић свој антисрпски роман Берлин окно. Јавно су рекли да нису дозволили да о њиховим књигама говоре ”набеђени критичари”. Јавио сам се на крају вечери и мирно изнео све податке које сам овде споменуо. Оба су скочила и нештедимице ми лепили етикете националисте, великосрбина, четника и клерикалца. Весели конзул Зоран покушао је да их оправда. Касније сам сазнао да му је једина препорука за место конзула била што је био врло активан отпораш у Лесковцу. Одавно знам да је равнодушно окретање леђа најбољи одговор безобразницима. Мирно сам напустио вече, а за мном и преосталих 9 разочараних посетилаца. Домаћини вечери конзулата и књижаре остали су са гостима да их почасте и нерадо слушају њихово оговарање српских интелектуалаца са интегритетом, делом и етиком. Касније ме питао власник књижаре Србика, господин Апић: Зашто они млади људи из Народне библиотеке толико мрзе вас, Кијука и Ломпара.
Одмах после те књижевне вечери Угричић и Илић објавили су текст Батуранијада у Торонту у латиничној ревији Ми магазин (на три стране бруталних лажи, подвала и клевета) њиховог пајтоса Станковића, ревносног другосрбијанца. Одговорио сам им текстом Бижутерија и бетонерија на порталу Видовдан, пошто је Станковић одбио да га објавии у његовом Ми магазину.
Лажи, подвале и непочинства напредних срамотника
И пре 25 година и данас новосрбијанци се подсмевају и ругају свему што је српска класика: ствараоцима и делима јер знају да то они и њихова сочињенија никада неће постати. Сујета и амбиција им је огромна па их сами никада не могу реализовати у напредовању у друштву па се додворавају диктаторима, и свима који имају друштвену моћ да им помогну, њиховим партијама и надлежништвима. Они то и чине: дају им важне позиције у друштву и држави, нарочито у култури, додељују им награде за безначајна дела, али моћници траже беспокорну послушност. И ето их јуришају на најинтелигентније, и најетичније, и најбоље људе међу нама који не пристају на понижења њихових господара. Не хају за њихове награде, академије и престижна места. Свој пут граде својим талентом и марљивошћу и боре се креацијом против зла. Написао је капиталне књиге о српској књижевности 18. и 19. века, књиге о књижевним делима Петра II Петровића Његоша, Милоша Црњанског и Драгише Васића. Није случајно да су и онда и сада нападали професора Мила Ломпара. Своју интелектуалну и моралну јаловост компензирају блаћењем људи са значајним делима националне културе, уметности и науке Ломпар их је разобличио у својим брилијантним есејистичким књигама: Дух самопорицања, Повратак српском становишту, Похвала несавремености, Полуинтелектуалац и национална политика, Опроштај са интелектуалцом, Успон колонијалне свести и Манекени лажи. Колико народ у српским земљама цене личност и дело ствараоца Мила Ломпара највише потврђују издавачи његових књига који их штампају у више тиража, а Дух самопорицања у петнаестак и све разспродају за годину дана. Да ли онда има икаквог значаја председниково брутално вређање овог изузетног зналца у дневнику националне телевизије и кевтање скудоумних новосрбијанских полуинтелигената да би појачали ехо председникове бестијалности. Ако је неко ”корисни идиот”, онда су то засигурно председник АВ и његови трабанти који испоклањаше српску земљу, фабрике, банке и руднике свим светским моћницима од Вашингтона, Брисела, до Цариграда, Пекинга и Москве, само да би остали на власти и пљачкали, били и тамничили народ Србије. Најбоље се то види данас када су се академска младост Србије, средњошколци и највећи део грађана побунили против лажова, лопова, бандита, криминалаца и убица и премрежили Србију и Европу својим маршевима слободе, љубави и отпора корумпираној и насилничкој власти бруталног терора који је довео до више масовних убистава у Србији и свакодневном гажењу и пребијању студената, стараца и деце бруталне полиције и Вучићевих ђација-батинаша из криминалног миљеа. Уместо да помажу побуњене студент и народ, другосрбијанци припомажу бруталној власти да их свакодневно гази, пендречи, рањава пиротехником, кости им ломи, обесвешћује звучним топовима и масовно тамничи. Уместо саосећања са унесрећеним народом и његовом младошћу, полуинтелектуална пискарала, манекени лажи, острвили су се на једног од највећих савремених српских интелектуалаца који је посве стао својим интелектом, делом и етиком на располагање побуњеним студентима и народу. Типичан је то пример замене тезе: уместо да помогну народу и оним који долазе, новосрбијанци помажу бруталну, пљачкашку власт Александра Вучића који их је ухлебио у државним и приватним телевизијама, институтима и факултетима, академијима и државним надлештвима; неким помогао и да стекну већа звања, макар и помоћу навијача фудбалских клубова у којима АВ све одлучује и кога ће да подрже, кога да испребијају па и убију, чак и када ће њихови вољени клубови победити и тужилаштва и судста, до владе и парламента у којима АВ не одлучује. У свему томе припомажу му полуинтелигентни, неетични послушници.
Одавно је српски народ кондезовао своје вечите истине па свему овом најприкладнију: Не пада снег да покрије брег, него да свака звер покаже свој траг. Српске звери, уосталом као и све звери, без интелекта, етике и дела, сем злодела, показале су крвав траг своје крвожедне глади: насрнули су на професора Ломпара свом својом пиротехником, ни памети и етике немају. Др Владимир Димитријевић је ту њихову кампању пунозначно назвао: АНТИЛОМПАРИЗАМ који се умрежио од Београда, Новог Сада, преко Приштине, Тиране, Сарајева и Загреба, до Брисела и Стразбура.
Змије гризу сопствени реп, а вукови и шапе ухваћене у кљусе. Студенски снег нападао је Србијом да покаже трагове свих звери које отимају слободу, национална добра и празне џепове грађана свлачећи све у своје магазе и поклањајући туђинима и што траже и што не траже, само да им дозволе да што дуже пљачкају и трују свој народ перући криминални новац од дроге. Студенски чисти снег показао је и траг урвињања злу власти у Србији у неповрат. Док урвинају лоповску власт, позивају свог врхунског интелектуалца и етичара да им држи предавања на свим блокираним универзитетима и факултетима. Зашто? Зато што је својим делима и поступцима доказао да у свему наступа са српског становишта, да се не пориче, да није манекен лажи, научно заступа и агументовано брани печат свог народа (језик) и кôд (писмо) и ни по коју цену не мења Првост за Другост.
Преко главе нам је више умом јалових Ћирјанића, Аида, Глухоњића, Петковића, Антића, усташоидних Пицула и Штирова и превртљивих, Теодосића, Трифковића, Брдара, Станића, Чворовића и Коена. Нишчи људи, без дела и етике, Миломир Марић, Небојша Крстић, Сретен Угричић и Александар Илић већ су заборављени, а професору Ломпару тек ће народ Србије вајати бисте у Београду, Подгорици и Бањалуци и давати имена улицама по његовом часном имену. Јер, не да дело да мајстор остане тајан.
__________________________________________________
Нема коментара:
Постави коментар