СЕБИЧНИ МУЗЕЈ - седмо издање антологије српске поезије 20. века / М. Лукић

Како незванично сазнајемо, Мирослав Лукић, аутор антологије српске поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра (1998, 2000, 2002, 2003, 2006...) ради на 7. коначном издању снтологије српске поезије 20. века под новим насловом Себични музеј.

У односу на последње издање ове антологије, објављено у оквиру Сабраних дела М. Лукића под насловом Вечити чудесни коренови, антологија ће бити знатно краћа, сажетија, што значи без читавог низа песника присутних у осталим издањима током минулих година. У антологичару се, по свему судећи, све слегло, током минуле деценије, тако да ћемо у следећој години добити једну нову и сажетију верзију.

Андрић, којим започиње овај Азбучник трагедије постојања, заступљен је поред осталог, Епилогом, преузетим из Ex Ponta:

Епилог

Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик тио је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетни дан, сине мој!

- Шта си видио у љетни дан, сине мој?

Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.

- Шта си видио у љетни дан, сине мој?

Видиоп сам да је љубав кратка, а глад вјечна.

- Шта си видио, сине мој, у љетни дан?

Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.

- Хоћеш да уснеш, сине мој?

Не, оче, идем да ж и в и м.

Иво Андрић

„Три Гејше“ (збирка у знаку броја три) / Ана Стјеља

Ана Стјеља*, ауторка "Три Гејше"

Када би хаику био тако једноставан каквим се наизглед чини, тада би осврт на збрику хаику стихова било врло лако написати. Но, како у животу већ бива, управо оне ствари које нам се чине простима, једноставнима и које некако подразумијевамо, узимамо здраво за готово те стога и олако схваћамо и прихваћамо, у себи крију саму тајну живота.
Тако је и са хаику поезијом.
Збирку „Три гејше“ свестране Ане Стјеље, премећем што по рукама, што у глави, пуних пет месеци. Она већ и као сам предмет открива вишеструку Анину талентираност.
Ани једнако добро у руци леже и оловка и кист, па ће нам сами поглед на књижицу рећи како има урођени смисао за естетику. За одмјерено, отмјено и лијепо.

„Љепота дана
огледа се у одсјају
сунчевог зрака“

Збирка садржи 51 хаику на српском, те по неколико хаикуа на енглеском, португалском, шпањолском и турском језику, што нам говори о даљњим Аниним талентима и даровитости ове младе Београђанке. Хаику су разврстани у тематске групе, по три на свакој страници књиге, слиједећи тако мисао водиљу исказаној у наслову „Три гејше“; дајући нам такођер и могућност визуализације хаику умјетности, јер се хаику састоји управо од три стиха. Доживљај је збирке на тај начин заокружен децентном употребом бројке три.

Писати хаику немогућа је мисија некоме тко пролази кроз живот увјерен како живи. Писати хаику може само онај тко је са животом сједињен. Па у чему је разлика?
У перцепцији и упијању материје живота.

Онај тко кроз живот пролази вођен хедонистичким начелима и тренутним „хитовима“ нема времена ни за шта друго осим за прилагођавање себи нормама које задаје друштво којему је одлучио припадати. Такав ритам води у конфузију, која произилази из вјечитог страха и немира а то ипак никако нису стања у којима може настати хаику.
Хаику је плод стања које је потпуна супротност горе наведеном.

Сједињеност са животом значи прихваћање живота. Урањање у њега и стапање с њим. Упијање свакога својега дана у сваку пору свога бића. Осјећање живота у крвожиљу. Слушати птичји пјев не само ушима, већ и срцем. Живјети промишљајући живот.

„Старица плете
своје дуге косе у чарапе за
у чарапе за зиму.“

Ана Стјеља свакако припада онима који размишљају о животу. И о људима, друштвеним бићима којима врви свијет усамљених гејши.
Гејша као симбол тужне судбине човјека. Жена „окреченог“ лица које скрива емоције. Жена за друштво а заправо сама. Од свог настанка до нестанка. Суза у свијету набубреном емоционалном неинтелигенцијом.
Самоћа која затвара круг вјечите потраге за друштвом. Овисности о друштву. А овисност је болест. Болест је пак несрећа-бити болестан јест бити обиљежен. Свако ће „боље друштво“ болесног врло брзо одстранити из својих редова.
Остаје живот протраћен на задовољавање туђих прохтјева и непрегледна ријека неиспуњених жеља.

„Жеља жели
да јој бар једном
испуне жељу.“

Закључила бих како је Ана Стјеља својом збирком „Три гејше“ успјешно потврдила тезу како хаику није пука поетска врста или поетски смјер, већ је то филозофија која употребом једноставног, разумљивог језика и описом у себе упијеног тренутка продире у тајне замршеног живота и објашњава их свијету.
Наравно ономе његовом дијелу који једноставан језик жели и зна разумијети!


Крк, 01. листопада 2008. Елфрида Матуч-Махуља

_________

* ЗАВЕТИНЕ су у свом часопису ППЗ, бр. 7-8/2007 објавиле препев песама Пабла Неруде Ане Стјеље и белешку о преводиоцу.Ана Стјеља рођена је 1982. године у Београду. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду 2005. године на катедри за оријенталистику. Припрема магистарску тезу под насловом ''Људско и божанско у делу Мевлане Џелаледина Румија и Јунуса Емреа''. Бави се писањем поезије и хаику поезије на српском, енглеском, шпанском, португалском и турском језику, као и превођењем поезије и прозе с енглеског, шпанског, португалског и турског језика. Бави се писањем есеја и књижевне критике. Песме су јој превођене на хрватски, македонски и персијски језик. Сарађује са домаћим и страним, штампаним и електронским часописима. Песме су јој објављиване у домаћим и страним зборницима. Од 2007. члан је Удружења Књижевника Србије и Светског Друштва Песника. Самостални је уметник. Књига "Три Гејше" је изашла у шињелу Пишевог издања...

Лако Веселиновић : Ко су ти Бодлеровци?

*

Ко су ти Бодлеровци?
Ко су ти апсолутни уметници?
Коме је бол најдраже средство сензације?
Ко куца на врата?

Фолиранти!
Нису испили ни први шприцер!
Нису окусили крв пасју!
Нису дорасли просјачком животу!

Не би се усудили да се мењају са мном
Позлило би им

**

Мождани ритмови губе на снази
Као да се гуше сећања
И потањају у маглу
А слике више нису у боји

Не сећам се да ли сам био млад
И икада гњечио твоје дојке
Подстицао у теби страст
И тражио најлепшу мисао

Опет бих да се сећам
Продрем још једном у тебе
Зауставим се на пречац
И достојанствено издахнем

Како је тиха ова ноћ
Застали су празнични добоши
Нема више сензације
Нити се нуде јефтине фаћкалице

Можда се ништа није десило

Само си ти напречац оглувела
Више не чујеш телефон
Или си га искључила
Јер не чезнеш за мојим позивом

Можда је нешто треће

Не зовем те више
Доста сам се понижавао
Преклињао за мало нежности
Или ме само боли глава

**

Чуо се само један пуцањ
Тамо се угасило светло
Имање је зарасло у коров
А крушке сатруле на грани

Он више ту не живи
Горе је негде са старим
Можда му се извињава
Што је поранио

Имао је проклето добру жену

Лако Веселиновић*

_______

* Рођен у Ужицу. Ради у месном позоришту. Сликар, песник, прозни писац.

Стихови се овде објављују по препоруци Т.Дебељачки

Пластични јунаци Маријане Јовелић

ПЛАСТИЧНИ ПИЛАТ

Пилат иза паравана
положајник мојих рана
гласно моли зоре цик,
и суза ми балом боли
на лешу од бокори
тихи крик.

Гласом жира ребром жена
пуњена у лажном метку
уплашени ја сам плод,
при крају на свом почетку
познам вилу неспашена,
крв и год.

На измитареном крилу
разданићу ноћ кроз свилу
лажан штих,
врану срне ноћ док трне
као лаки брст на силу,
снени лик.

Гласом лепим коњске жвале
руком кале полућутим
као трик,
да се вратим и наљутим
оне руке што су крале,
празан стих.

Одлука је прелом лица
будан сан за злим коралом црвен бик,
вриштим с мука да изустим
да сам птица свијен песак,
кроз око и један бљесак,
против свих.

ПЛАСТИЧНА ДЕЗДЕМОНА


Црним пером и мастилом кајале су се Медеје.
Лажни метак из нехата
ја сам потомак и предак освете из других стања
док ме поткрада из леје моја бол ме сама схвата
иза затегнутих зуба страшноме се ноћас суди
остала је трунка соли...
шака људи и покајања.

Осећам,...
оставићу Сизифа на подножју зле планине
смрт већ у висине гази слад је акме апокрифа
смехом звоне миљокази кад се туђе успут такне
своје се бреме увек проналази кад је тело лакше од одела,
као лажни греси кад се без потребе истине кају,
пре него што добију укус бордела.

Ближим се у глад на звуку.
Ја, мртворођени стих у постпорођајној психози
мој пој је распеће на води којег давим док још плута
као коб што мени не да да узмем ил' оставим

тело што се само пода да тако остари,
лакше од капута.

Слутим,...
Боље је умрети него умирати....
постала сам и песма и прича,
мало чокота и кича
продата кривица за јефтино покајање,
ђаво с једним опростом и Бог са два лица
једним за порицање,
а другим за обећање,

Осећам,....
Бог је сенка моја и он ми је са десне стране.....
кад се тело најпре само зацели од свога праха,
па тек онда замре јер,...
моја туга Одисејева Итака на Киркиној сиси

која сузом доји пронађене свемире,
прва птица што кљуном разговетно говори без страха
и савршеном руком милује немире.

Да,......
ушла сам у целибат због ...
Лажни свештеници ми не дају да љубим своју кожу са зноја
глогов цвет од стихова,
плаше се да не украдем оно што ми не припада
песме губим онда када им судим ....

Да....
моје песме имају два циља.....
да разбију опсаду и претворе је у угарке од девесмиља
тужне Орлеанке које се крунишу од унутрашњих гласова
за њих не постоје ни пакао ни чистилиште

онда када се робије уморе од лажних спасова.

Интуиција ме води у унутрашњост живота.....
као соко у лов на ретке људе и сунце у срмене махале.
Кад бих ја знала да питам његов инстинкт
и кад би ми умео одговорити
то је као кад би се морала са сопственом сеном борити
док се претварам у поштене
фукаре и паметне будале.

Осећам,...
Није тачно да је тражити истину помоћу доказа

исто као ићи за сунцем помоћу светиљке јер,...….
онај који моли и нуди и прима,
вратићу се иловачи у гиздав и насув плач
када се подељена тајна куне инкогнито
а окружују је вода, дуга и мач.

Осећам,....
ја сам као иноча у даљини
"у једној руци погача а у другој нож у корицама"
мој немир је река која дели две обале на окуци
смишљену наивност и ненамештену лаж,
као мрс из млека са недодирнутих кукова
моја прича сиса прст и има срећан крај јер,.....
док ме бацају у освештану воду која неће да прими

кривога човека ја ћу само плутати,
не могу ми подати толико крвавих тишина
колико речи ја могу без крви прогутати.

Између два тренутка изабраћу онај са мање кисеоника.
Све што ја слутим лепи се између палца и кажипрста и прелази у смолу,
ја сам сама без исприка а истина почиње тек удвоје,
када полтронишемо обријаним болу.

Да,....
Моја материја је преоптерећена геометријом воде.
Она траје само када јој дух даје своју солидарност
као кад трава побацује и дете убија

своје савијене гране испод пете године јер,..
тако живот стари.
Пропушта да попије моју крв док је још врућа
живот је смрт којој због насилности према самој себи

треба да паднем само кроз један шапат,
онда када се посматрају прељубничка сванућа и од живота узима рабат.*

Маријана ЈОВЕЛИЋ

______

* Из дана у дан на адресу београдских ЗАВЕТИНА стижу нови рукописи песника,

прозаиста, есејиста, познатих и непознатих, међу којима има правих малих открића,

какве су и ове песме М. Јовелић.

Kovčeg bezrazložnih uspomena M. Lukića

Miroslav Lukić: Kovčeg bezrazložnih uspomena, Edicija ZAVETINE, Beograd, 2006, 216 str. (Večiti čudesni korenovi: Sabrana dela M. Lukića, knj. 19)

Ovo je prva knjiga priča i kratkih proza M. Lukića, objavljena posle desetine Lukićevih knjiga pesama, romana, antologija, književnih kritika. Lukić je dugo pisao ovu knjigu, i strpljivo. Devedesetih je, uzgred budi rečeno, na jugoslovenskom anonimnom književnom konkursu dobio prvu nagradu za knjigu kratkih priča u rukopisu - tzv Vukovo pero. Lukić se poigravao i knjiga kao da se pisala sama od sebe. Knjiga je pisana majstorski; napisao ju je književni poligraf.Knjiga sadrži: Pedeset i četiri kratke priče (rane i druge kratke priče; str. 7-25); Dert, sevdah i karasevdah (29 - 85); Letnji Post Scriptum (87 - 119); Vašari Hiperboreje (121 -157); Druga Srbija (159 - 203) i Napomene uz ovo izdanje (207).
Vrednost ove knjige nije samo u kostrukciji već i u istinoljubivosti.Drugi deo ove knjige otkriva i jedan smeli postupak i uvid u ono drugo i nefotogenično lice Srbije.Knjiga se inače otvara jednim pasternakovskim saznanjem kako svi pisci i pesnici moraju da znaju kako se životu može smetati:”Evo kako. Poveri li se drvetu briga o njegovom sopstvenom rastenju, drvo će celo izrasti u izdanke, ili će otići sasvim u koren, ili će se potrošiti na jedan list, zato što će zaboraviti na vasionu na koju treba da se ugleda, i, proizvodiće jednu stvar od hiljade, počeće u hiljadama proizvoditi jedno te isto”.Briga o rastenju i razrastanju knjige Kovčeg bezrazložnih uspomena bila je poverena neuspehu pisca, samoći, mitu; mit je, kako sam pisac smatra, odvukao Lukića da zaboravi mnogo toga “tako je sačuvao najdragocenije stvari”; ne samo za sebe, nego i za najprobirljivijeg čitaoca...U Kovčegu bezrazložnih uspomena, pored ostalog, ima više od stotinak kratkih priča; i štimunga one druge, nedovoljno poznate Srbije. Lukićeva knjiga je nastala uključivanjem nekoliko autorovih knjiga manjeg obima, objavljivanih minulih godina; kao i pojedinim pričama, štampanim po časopisima.To je sada jedna zaokružena, neobična, uverljiva knjiga, koja dolazi, čini se, iz najneočekivanijeg pravca...Štampanjem ove knjige započelo je štampanje “Večitih čudesnih korenova” Sabranih dela M. Lukića, koje će potrajati nekoliko godina, dok ne budu objavljeni i ostalih dvadesetak tomova.O Kovčegu bezrazložnih uspomena rečeno je:”Srbija ima mnoga svoja zaboravljena, potisnuta, druga, nepoznata lica; a jedno kao da je obraslo mahovinom (severoistočna Srbija). Tom licu pripovedač Lukić postavio je - ovom knjigom - jedno osobeno, rukotvoreno ogledalo.”
Ova knjiga se može poručiti, ili direktno od ZAVETINA (zavetine@verat.net ) , ili preko internet knjižare(http://www.knjizara.com/knjige/ ).

(Ivan Shishman)

Мала заветина

Вук у свом Рјечнику каже да у Србији свако село има по један дан који слави и светкује (и то обично бива лети, од Васкрсенија до Петрова поста). Обичај се негде зове заветина, а негде се каже носити крста или крстоноше (они што иду с крстовима и с иконама по пољу и по селу). У Гружи овај обичај зову литија, а у неким крајевима источне Србије литије или крсти. У лесковачкој Морави је заветни дан онај када се у селу десио неки особити догађај (поплава, помор, пожар), који се у суштини разликује од обичаја литије или крсти. У неким крајевима постоје по две заветине, тако да једна служи као прекада. Поред главне заветине, у многим селима су постојале и споредне, у вези са неком несрећом која је задесила село, а негде има чак и посебних породичних заветина...
Главна заветина се у народу још назива Велика заветина, а прекада Мала заветина.
Велика заветина у селу Мишљеновцу на Пеку, општина Кучево, Звижд, округ пожаревачки је Спасовдан, а Мала долази нешто касније - Биљанин петак...