АВРАМОВЕ ЗЕМЉЕ / Драган Борисављевић

АВРАМОВЕ ЗЕМЉЕ

Аврам Боровић из Захумља

Придружи се Стевану Немањи

Жупану великоме

У походе на исток

Е да би повратили земљу

Прадедовску

И после бојева многих

Заједно саградише град

На ставу трију река

Топлице Бањске и Косанице

И цркве велике

Беле

Подигоше на обалама

И место оно назваше

Беле Цркве

А кад се Немања

Посвети Хиландару

Аврам земљу Топличку

Насели децом својом

И унуцима

И праунуцима

И издели је свима

Како стасаваше до сабље

И коња

И после они својима
А ови својима

И тако мину много лета

Све у деобама

Најзад млади Иван Косанчић

Доби Косаницу

Са двором на Радан планини

А прелепи Милан Топлица узе Равну

Са градом у Плочнику

И утврдом на Видојевици

Зет њихов Југ Богдан запоседе

Топлицу Доњу

Са градом над реком

И црквама многим

И кад сви падоше

Горе

На Косову злосрећноме

Аврам се посвети сав

Храму у Милешеви

И обнављању цркава

По Прибоју

Пазару

Сеници

Вароши на Староме Влаху

Коју обнови

И назва је Новом

А син му најмлађи

Борисав

Отвори магазе

По свим местима овим

И тамо до Требиња

И до Сарајева

И до Котора

И до Дубровника

И до Задра

Па он синове своје

У школе посла

У Фиренцу

У Ницу

У Беч

У Солун

У Стамбол

И у друге градове велике

Диљем света широкога

И тако они посташе

Господа висока

И узевши презиме по деди

Засноваше лозу

Борисављевића

И име њено пронеше свукуд

И кроз добра

И кроз зла времена

И кроз многа столећа

И у кућу њихову

Једину на два боја у целоме крају

Дође Карађорђе

Оног знаменитог

Лета господњег 1809-тог

Кад се сва Србија на слободу даде

И седам дана стајаше ту

Са војводама од свих страна

И од Србије

И од Босне

И од Косова

Тајно се сетоваше

И спорише богме

Љуто

Куда да ударе

На Босну или Косово

Ал тада

Друга невоља дође од Ниша

Војводе се српске умало не побише

Међусобно

И остави Ђоко сабљу и две кубуре

На дар домаћину

За белег будуће слободе

Па потече под Ниш

Узалуд

Само озго од Чегра

Могаше да гледа како се диже кула

Од лобања

Српских

И да опсује

И Турке

И Србе

И војводе
И себе

И своје снове

И свет цео

Који ће гледати кроз векове

Најчуднији споменик

Што га је божји створ икад подигао

И поживе Аврам

Триста и тридесет три лета

И дочека

Наредбу краља Милана

Да сви са оних планина

Иду у Топлицу

Земљу прадедовску

И повика Аврам

Не сви забога

Но по један од двојице из куће

Е да не би Стари Влах опустео

И Турци из Босне прешли

И њиме загосподарили

Ал да чује старца нико не хтеде

И колоне људи

Жена и деце

Одоше преко брда

И Аврам остаде сам

И све то записа

У књиге староставне

И сакри их у ризницу манастирску

Па се представи у Богу

И тако

Уместо у дворовима

У књигама

Траг једини оста

Свима који од њега потекоше

На Златару и около њега

А потомци Аврамови

Расуше се

Свукуд по свету беломе

И нико их

Никада

Више

Не састави

Сем књига

Које је

Свако од њих

Бар по једну на годину

Труковао

И слао рођацима

За које је чуо

Икада

И игде

     = из рукописа књиге Грађа за легенде