УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

среда, 05. август 2009.

СИРОМАШТВО И КЊИГА / Мирослав Тодоровић



Сразмерно паду стандарда, сиромаштву, о/пада и интересовање за књигу, културу. Човек суочен са сиромаштвом, у борби за опстанак, нема потребу за књигом. Ни уморан човек не хаје за књигом. Не што то не жели, већ што му је потребан одмор, да одмори тело, а души његовој је потребна духовна храна. То и сам добро знам јер сам и сам после тегобних послова тонуо у тежачки, здрав, сан. Не значи да је гладан и уморан човек без душе, али без душе су, јамачно, они који су га у ту ситуацију довели. Таквом човеку данашња власт нуди ТВ. Нуди Пинк, нуди Хлеба и игара, нуди Игра коло дупе голо...Телевизија је инструмент у рукама власти, треба да опчињава, да скреће пажњу; медијима су добре само лоше вести. Што трагичнији догађај то већа помпа. Већи тираж. Стигла је и нова пошаст у виду СМС игара, гласања, порука, греб-греба. Модерна верзија „Ко набије тај добије“.

Тек сит човек имаће потребу за књигом.
Пословица каже да је дом без књиге као тело без душе. А Човек? Човек је наше највеће богатство. Где је то богатство данас? У каквој ларми ишчезе и старија посестрима: Човек, како то гордо звучи? А, тек...
Да ли се нешто променило у земљи Србији?
...Шекспир или кобасице? - пита Киш 1960. и закључује (Каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити“) „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира“.А ми, у коју изреку да склонимо муку и бруку овог дугогодишњег трена?
Сетимо се негда акција: Селу у походе! Једна књига по глави становника.

Сетимо се аквизитера. Куповина књига на метар. Хумора на ту тему. Хумора, oсобене, српске боје.
Негда је сељак полутан радио на њиви/ци и у фабрици. Саградио кућицу, стекао стан и женицу, ишколовао дечицу. Чекао срећну будућност, комунизам, када ће печене шеве летети.

Нема више сељака полутана, покој им души, негда деца, сада грађани без посла и без одступнице. Села.

А села опустела, у коров зарасла, туго, нигде живе душе. Пише књижевник Лукић: „Сад Србија личи на предкарађорђевићевску Србију по надирућим шумама“. Негда оранице, сада шуме по којима је овај потписник минулог лета скупљао печурке. Опстаће само радини и упорни - чујем Лукића.
Коме је више до књиге? „Потребно је постићи да знање читања и писања послужи подизању културе, да сељак дође до могућности читања и писања употреби за побољшање своје привреде и своје државе“ (Лењин)
Чуј, почуј: Сељак. Привреде.
Па, зашто књига? „Књиге, књиге, браћо, а не звона и прапорци“, вапио је Доситеј, први попечитељ културе код нас.

Ха, књиге!
У граду Нишу,где пишем овај текст, нема више Издавачких кућа, нема, богме, ни књижара.

Нико више не помиње „Просвету“, „Градину“?

Да ли су биле потребне? Још су живи Уредници, гласовити писци овог дела Србије, за дивно чудо не оглашавају се. Зашто?

Да ли су нам потребни писци? Песници?

„Поезија је она фина честица у нама која шири, разређује, прочишћава, уздиже читаво наше биће, без ње „људски живот би био бедан као живот дивље звери“. Та фина честица је душа. Човек без поезије је човек без душе. Мање поезије више свирепих дешавања, мржње, злочина, зла, тешкоћа...

О томе да књига оплемењује написано је на стотине књига.

Читају ли они који се питају, наши политичари. Да ли читају, када су последњи пут узели књигу у руке?

Знају ли да се из сиромаштва може извући, али из духовног потонућа никако.
„Шездесет и кусур година култура је споредна игра власти у којој су националне институције гажене и презиране“, казује Жарко Команин (Књ.новине, јул-авг. 2009).
Ко не воли књигу, не воли Србију, написа Наташа Марковић, у Политици 25. јула.
Не само Србију, не воли никога.Зато вратимо се књизи.
Али: Хлеба, хлеба...чује се испред затворених фабрика.
Шта још данас да каже (и коме) Песник, потомак Дон Кихотов? ...



Мирослав ТОДОРОВИЋ

субота, 21. март 2009.

Нова песничка књига Обрена Ристића Венац Творцу ...

Доњи праг вртлога (6). Робна марка Заветина.


УСЛАВУ ПЕСМЕ ВЕНАЦ ТВОРЦУ
или сонетски иконостас Обрена Ристића

А мени је од Вишњега дато
Да овде самим заветним пламеном
Осликам моју Сербију...


Нова песничка књига Обрена Ристића Венац Творцу ( „Апостроф“, Београд и К.К.„Бранко Миљковић“, 2009) је својeврсна песничка посланица згуснуте симболике инспирисане искуствима живота, времена и поднебља. Оличена у стиховима та искуства сублимирају васколикост митског и историјског који се исказује као земаљска судбина. У њиховом тематском кругу находе се вечне категорије људске егзистенције: живота, вере, наде, постојања...физичког и метафизичког,...и саме поезије. Насловом Венац Творцу Ристић експлицитно указује на тему над темама којом се артикулише вечита човекова упитаност из које су настала најзначајнија дела људског ума. (...) У поезији Ристићевој је кључни симбол (тачка ослонца) око којег се сплићу венци симбола, годови векова...(...) Сплетена у венац сонета она изражава и навештава мноштво тема, показује импресивну ширину и дубину мотива. Исказују снажан набој и сложена значења у универзалном оквиру песме.
Симболички дискурс је наглашен у самом имену књиге које је својеврсна сведена, језгровита тема са мноштвом супстанцијалних кругова. Кружни облик венца указује да је у веровањима добио, и има, магијску улогу круга. Првобитно магијску улогу за заштиту од демона, тајанствених појава и радњи. Аналогно магичном кругу, венац у нашој народној употреби симболише и Сунце. Дочим венац на девојачкој глави симболише сунчеву светлост, у преносном значењу животну радост, она наставља живот породице, да се огњиште не угаси и кућа не запусти...
Стихом Толике жизни минуше а песма тек изустила отвара се васколика тема, тема венца коју карактерише особено песничко било богатих значења, метафоричких и асоцијативних слојевитости којe потврђују универзалност песничке речи. Зналачки изабран motto: Ах, красоту небеског воинства / смртни никад постићи не може (Његош) сугеришу суштост Ристићевог певања. Оно „Чему нас славни преци уче? / Шта би о томе посланици Божји / Пламени поета Његош / или сликар ватре Миљковић / искром распевали“ пита , стихом обухвата минула времена у песми сачувана, стихом својим снажи и наставља певанију, са личним промишљањима, сазнањима, доживљајем и виђењима. Човека, Творца и Природе...
(Његош, чије стихове Ристић узима за motto, је инспирисан словенском и општељудском потребом створио мисаоно религиозни еп на тему пролазности свега земаљског „Лучу микрокозма“ (1845). Из згуснутог ткива стихова, као својеврсна ода људском, извиће се, у завршници спева, и уверење „ ако земља привиђење није – душа људска јесте бесмртна“ )
Бесмртна су и вечна тема певања Творцу. Поезији. Природи. Исконској тежњи да се спозна земаљско, докучи небеско. Да се види и открије тајна душе, физичког и метафизичког. Та тема се искристалисавала из Ристићевог заветног пламена песништва, раније објављених збирки : Сређивање утисака (1996), На истоку, у Сербији (2002) Узнемирени су свети ратници (2006). Оне су биле најава велике теме ове песничке посланице.
Господ је велики поета, / писано је у књизи истине, - јесте стих, супстрат филозофије његовог песништа, који га инспирише, да са том истином која га озарује универзалном, космополитском светлошћу пева Творцу. „Његово песништво, не ретко, трагично је призивање Бога, покадшто и крик и вапај, понекад покушај „дијалога“ са свевишњим, најчешће молитвена обраћања творцу“, записује Душан Стојковић. Ристић је стрпљиво и трпљиво сређивао стваралачке утиске, отискивао стихове у универзалну матрицу човековог бивства, која колико год да је лична има одлике опште. У ону једну песму, коју по Борхесу сви песници пишу, Ристић уноси дух и дах Сербије на истоку, (јер њему је, о/поручује песмом – „плодом труда и чуда“ – Цветајева - од вишњга дато / Да овде самим заветним пламеном / Осликам моју Сербију) o чему Срба Игњатовић луцидно записује: „У његово виђење савремености-свевремености уграђено је становиште што почива на завичајном видокругу као особеном сегменту истока Србије, али то не значи да њега не занимају свеколика, управо планетарна збивања, а поготову комбиновање – „пресецање“ и надопуњавање дијахронијских с ововременим искуствима и сазнањима. Поузданим и пунозначним рукописом Ристић сонетистички обухвата и поетски - имагинативно дограђује и преобликује завичајно, национално и универзално у свери мотива и у равни непосредног исказа.“У тој равни, некој врсти песничког поља, Ристић је остварио – поставио - својеврсне битне, реперне песме. У њиховом фону се находе супстанцијалне бити поезије саздане на промишљеном поимању живота и историје, завичајних слика и призора, поетског жара магијских обреда као и призива архетипских призора, дочим васкрсавање прошлости сугерише и Ристићев ствaралачки наум да усимбиози у песму, све што се кроз времена сачувало, наталожило, ко из пешчаног сaта истекло, да у универзални оквир властите песме печатом стиха и сопства душе остави траг. Заветно. У вишњој просторности ове поезије отвара се тематика непролазне људске приче о овоземаљској судбини и исконској човековој тежњи, да остави траг-опоруку, да спозна, за/пише:
У присоју слово записује чојства
предака и потомака око заветине,
предочава песник упечатљиву слику чију садржајну и семантичку слојевитост шире асоцијативни призиви. Слово (littera) чува памћење, у то слово се дахом песничким уписује сонетист Ристић. Симболичка, митска и религијска значења заветине се тим, новим дахом надопуњују, причи живота дописује ововремена страница. Тиме се наставља певанија, успоставља континуитет, повезују поколења, сликама прошлих и садшњих стварности , стихом његовим казано:
Далеким потомцима носим посланицу
Док у хладу храста завичај мој сни и ту
Причи тој давној дописујем страницу
То је прича овоземаљског трајања и упитаности човековој чија наративна линија сеже кроз времена до времена паганства. Ристић је творачки претаче у стихове, подвижнички с/трпљиво, кадар да пева у славу Творцу, да смисао песничке лепоте вазнесе кроз стваралачко - песничко вјерују у просторност својих визија. У песму једину стварност која остаје. Треба имати на уму и значење речи pagus = село које је гнездо свега, а у Ристићевој поезији та реч и остале речи у дубини носе арому источносрбијанског духа и времена када је хтонична природа свега молитвено истицана. И када је човек био у присној вези са Природом, био душа жива свестан духа животног у себи. Из те везе створена је подлога, митска и историјска свест која њега, Ристића, песника овог времена спаја са прецима, везује са потомцима чији је он предак...
Напосе, те речи, мисли, симболи са свим подтекстуалним слојевитостима боје икону сонета у којој су наталожени одјеци времена прошлог, као и особено искуство света ( свега). Из дубине тих речи чује се Глас.
И творца који умеће да у тој слици
Препозна себе дарује нам као весеље
Боголико. А премноге су наше жеље
За лет један ил покрет у чесниици

Песник стоички бруси сочиво сонета, молитвено пребира речи (читава јата речи у овој поезију су својеврсне речи = теме, у овој чесница. Бит-не речи које плене богатством значења, бојом поднебља. Каројан каже да је „Језик као крв и као ваздух. Без њега нестајеш. Прихватајући туђе обичаје, структуру, меандре и небо другог језика, нешто се у теби губи и постаје недоступно, скривено, закључано.“ Језик Ристићеве поезије је с/ликовито аутентичан, као и топонимија песмом повезана. У њеном окриљу одвијао се и збива живот остављајући трагове земаљског усуда у метафизичкој просторности предања, језика и песме. Другим речима у наслеђу из којег Ристић прибира и сублимира, сплиће венац песме, са стваралачким осећањем за језик и поднебље. То, јамачно, заслужује посебну, студиознију анализу. Из ризнице језика који је меморија и историја, открива оно скривено у речима које у стиху стичу нова, разуђенија, значења и зрачења. Склада подвижнички стихове литургијског бруја које краси суштост мисли о Творцу и његовим делима, јамачно, знајући да се ове песме пишу из дубине бића, по налогу Вишњег, и из потребе.
Мајстора недохватног суштине и лепоте
Дело над делима ко чудо над чудима
Да једна погача одржи толике животе

И објави : Господ је велик у делима!
Исписује се од најдоње до највише врлине.
Заветне Књиге зборе...А премало је мастила...
јер, да се опева и испева, „обзнани житије“, ма колико је, Његошевим словом казано, „људски живот сновиђење страшно“ премало је мастила, и зато у овој поезији, својеврсном песничком палимпсесту изасјава исказ снажног осећања стваралаштва и поетичке свести теме, јер
Ретки су самотници, чудаци-шкрти
На перу, чекић и длето – мајсторска лектира.
У борби против нужде ни реч није довољна
Да опише призор што страсног поету бира.
Стихом Ристић потврђује знану нам истину о песнику као одабранику, и позванику, да пева. (Где само одабраник достојни спознаће у тајни / И севу муње балканског орла лет опроштајни / Као пут у висине свете ил пад са стрмоглаве литице!) Он брижљиво, склада сонете с мишљу на пут до Творца. Бди, чинодејствује, трага. Зида своју (вавилонску) песничку кулу од опека речи које се не хладе. Чека, вазноси у поетску просторност метафизичке васколикости Реч-и. Оне која је у почетку (Јован, 1.1). Стихови су се сталактитски ис/творили, стрпљиво сплитао Венац Творцу.
Сплело се у ове стихове време
Отворила се древна књига – полетеле стреле
Са Балкана мајсторима да се придруже...
Ристићева песма, како то, с правом истиче, и Душан Стојковић „разапиње широко, и временски далеко, историјско платно. Његово песништво је прави историјски полигон којим врве многобројни ликови а збива се на најразличитијим, лирским нитима повезаним просторима...“Кроз сопствену поетику, остварену у ранијим књигама, из визуре живота и литературе ис/творени су стихови са мноштвом алузија и на библијске теме речима чија се значења продубљују, а супстанцијалност, као и медитативна свеобухватност, наглашава. У Ристићевом словару укопонованом у садржајно миље сонета, и његову основу, уочава се скривени посао песников. То је посао искуства и проналажења нових облика израза, настојања да се у поетском руху открије сопствена митологија која вазноси дух у универзум поезије и језика.
Надахнут идејом да свету тему оствари из властите душа, ума и песничког наума, сазнања и спознања, с пуно стваралачке страсти узима речи за потку песничког послања чија је тематска основа универзални оквир певања Творцу. И пева/ња Природи. Као својеврсног песничког дивљенија слушамо сонетску музику у језичкој оркестрацији и живописној пуноћи слика поднебља и звука, универзалног песничког дискурса, који воздиже дух у висине кроз осетљиво и непроцењиво песничко, даровно, искуство и душу кадру да чаролију виђеног доживи као чудо живота и постојања, јер
Све је овде Божје и Творцу се диви
Свако дрво травке и дивље јабуке
Бистри потоци – свемоћне руке
Све што је из земље за земљу живи
и, у овом катрену Поет види и чује Творца, у свему и из свега, и свежим језиком лирике брижљиво хармонизује слику у до/слуху са Природом, јамачно, имајући на уму да је деловање попут природе највиша ствар у уметности. Предочава да „читати природу, с отвореним срцем и умом , значи осетити њену дубоку душу божанске хармоније у којој обитава Бог“. Скоро свака је реч овде кратак опис, Фрејзеровим речима казано ...поезија се више састоји од описа него што се иначе мисли. Јер, поред оних других које обичан читалац не опажа, а који постоје и у једном стиху, понекaд у једној речи, чему целокупна лепота мисли остаје дужна; и то дивно делује на нас, из простог разлога што то јесу описи. а то значи отисак живе слике нечега у нашој свести.Управо овоме метафорични изрази, пошто их одабере разум, дугују своју лепоту и своју елеганцију;свака метафора је један кратак опис. Тих описа у једној речи , стиху у Ристићевом песништву има у изобиљу, они животоносно дамарају у његовим песмама. Овај, из низа других изабрани/к, катрен из збирке Узнемирени су свети ратници се сликовито чује у сонетском брују Венца Творцу...Јер, песме су његове су „ својеврсне лирске монаде. Свака је заокружен лирски космос који су уклапа у шири – збирку“ ( Д. Стојковић). Тако се и претходне песничке књиге уклапају у тему ове посланице.
Гете вели „ Ко би песника да схвати, тај / мора поћи у песников крај.“ Мора познавати родно место ове поезије, језик, живот, историју, народно веровање... све оно из чега је песник створио свој свет поезије „ да нам га прикаже потпуног и савршеног. Ведрина и свест су лепи дарови за које он захваљује Творцу: свест, да се не би плашио ни пред чим страшним, ведрина, да би све знао да представи на песнички начин...“У венац песме сплићу се мисаони стихови, у стихове = синтагме и речи исконске снаге које богатом симболиком и метафориком доприносе боји и мелодији ове поезије. Жизн, двери, заветине, пастир многаја љета, Боголико, житије, кућни праг, мех(ови), древна Књига, вечни пламен, клепало, псалтир, благопријатније, апостолски завет, одабраник, целиване речи, вавек, тмина, буџак, богаз, угодник, летаргија, срок , красота, трпеза...ово су речи богате унутрашње лепоте звука, давних мелодија са најфинијих струна и у савршеном су сагласју с поетском темом. Оне су жиже кроз које се остварују мотиви ових сонета. Ристић је умешно у поезију уткао и завичајну топонимију, сензибилитет и дух овог простора и језик с мирисом свог поднебља које снажи с/мисао поезије. Његова поезија се саживљава са баштињеним тајнама језика, тајнама које су у речима које је, песник Обрен Ристић, умео да светом искром стиха посвоји. С непомућеном вером да апостолски завет и суштину смелу изрази певом с вишеструким одблесцима и васељенског наслеђа уверен да је поезија метафора бесмртности.

Пишући о песничком језику Рид истиче „да песник, чак и кад постане свестан речи у току компоновања, осећа како оне боје његову свест не само звуком, него и бојом и светлошћу и снагом – укратко значењем. Поезија не зависи само до звука речи, него још више од њиховог менталног одјекивања.“ Ристић песнички осећа снагу речи, уме да мисли заодене у праве речи, да своје визије транспонује у поезију с мноштвом симболичко-метафоричких сублимација. Он успева да контемплативно испева стихове импресивне просторности са одјецима минулих времена, слутњама и зебњама, страхом и надом, вером и сумњом. Да из визуре своје душе и градива живота , сазнања и спознања изрази стихове непатворене лепоте које прожима егзистенцијално преплитање живота, речи и поезије.

Кротким корацима водоноше с крчагом о врату
Низ старопланинска дивља брда завичај сричем
А као да у век тијо силазим или од нечег узмичем
Срце ми у високим шумама још радосно куца , ту

Где само одабраник достојни спознаће у тајни
И севу муње балканског орла лет опроштајни
Као пут у висине свете ил пад са стрмоглаве литице!

Дуж замишљене реке то радост се зби и творе
Целиване речи заоденуте да вазда беседи сучелице
Своју божанску моћ и искром светом проговоре

Завичајни простор, поетика особене боје и атмосфере, брижљиво складана слика водоноше с крчагом с мелемним звуком пасторалности, зари оплемењујуће, отвара нам аркадску слику „ за сјај истине и лепоте у овоме Царству“ , док старопланинска дивља брда сугеришу колорит поднебља у којем Песник одабраник живи, пева и спознаје, песмом обједињује, венцем симболизује светононосну поезију успења.
Два света једног творца, наличје и лице
На истом хлебу и води, на истом причешћу

указују нам на философски смисао поезије, на дихотомију свега, видно и невидно, тело и душу... њену полифонију која нас упућује низ и уз лествице националнног и религиозног сазнања из којег и извиру ови стихови утемељени у текст прошлости у чијем подтексту „вознесени до удивљенија“ читамо и текст садашњости. Песник се вратио, спознао и стиховима сумирао пређени пут:

Одисеј сам, враћам се из тмине и дубине века
Ту на стопалима врелим још завичај кријем
Што уморном кораку подариће смисао зоре
Када подигну се завесе и часне двери отворе
Доживљај пута је кристализован у стихове који навештавају нови пут, најaвљује га синтагма смисао зоре , дочим потоњим стихом ставља до знања да се судбински пут наставља, кружи, сеже у есхатолошко. После свега, метафизички дискурс ће прожимати ове стихове, предочиће се пријемчиво суштина трагичне лепоте људског бивства , где „задатак је смјешни људска судба“, његовог узлета у свесност постојања, страха од смрти, вери у ускрснуће, оног што долази после свега, сазданог на стрепњи и нади, смислу и бесмислу, у распону од искушења до кривице, од заноса до п/окајања.
Ристић је успео да у најпрегнантнијем песничком облику, сонету, старом више столећа, искаже поимање Творца, и као Створитеља, и као метафору коју по речима Г.Т. Баљестара ретко схватамo, иаоко је много спомињемо, и усуђујем се, упозорава Баљестар, да вам предскажем да то неразумевање , које потиче од недовољног занимања, што прилично дуго траје, најављује њен нестанак, или барем заборав. Биће замењена другом, јер људима су потребни ирационални ослонци када не разумеју шта се догађа, и није немогуће да се и нова метафора зове Бог.
Стихом снажне стваралачке концентрације песник је антиципирао, уверљиво предочио спиритуални узлет Творцу, као и нови, свој, облик постојања оличен у „неком облаку“, јал храсту. Визију исказује у сонету интегралистичких слика, вишеструке сагласности, наглашене симболике натопљене спиритуалном енергијом живота и вере са прстеном семантичког овенчења.

Када подигну се завесе и часне двери
Пркосићу у грудву склупчан у неком облаку
Мрком понад родне куће у старом буџаку
Само ће шуме древне знати да ћу ја горе

Са првим сунчевим зраком у прах да се
Можда претворим или у сунчеву неку вуну
А можда ме само једна кишна кап као луну
У ведрој ноћи као у црну јаму у океан однесе.

Трептаји ватре и воде тајновити су разговори!
Ако се закачим о неки дивљи корен у гори,
Као столетни храст израшћу стасит и леп!

Зверима бићу драг а са орловима у лет
Високо а потом низ богазе и литице...
Прхнуће све тајне анђеоске као плахе птице.

С древном вером у други живот разгранава се поезија с есхатолошким исказом. После свега, фреска узбуђујуће лепоте завичајног пејзажа, као васколике метафоре живота и поезије, оваплоћује се стиховима – сликама, крунише загонетно у простору други живот, онај после. Ристићев стих је загонетна одгонетка и својеврсни медијум преко којег сазнајемо поезију сопствене историје као и смисао властитог постојања.
Изабраник који је спознао, биће храст, знак своје поезије, онај што комуницира са најдубљим значењским слојевима језика, поезије и историје, у чијим се понорима збивао живот. Слика храста развија пред нашим очима и у свести широку лепезу значења, од митске симболике до Ристићевог својеврсног песничког знака и метафоре. Тај знак сублимира наслеђа која се откривају понорнијим проницањима поезије Венца Творцу. Видно место храста у митологији постаје видни симбол ове поезије имајући на уму и улогу „храстовог дрвета и његову некадашњу употреба за вађење живе ватре“. Жива ватра ове поезије из/вађена је из свеколиког искуства и живота, из библије људског трајања и поимања Реч-и, из загонетке живота и смрти, надахнуто је осмишљена, умствено искристалисана.
За спас истине и лепоте у овоме царству
Далеко од људи у сивом пејзажу - поет
Где силан ко у стиху постојано свршава се свет
Стазама горским по трњу сваком неимарству
У песничком, Ристићевом, неимарству кроз биће језике и песме творе се садржајне слике есенцијалног дискурса. Оне у најдубљим значењима поетских слојевитости садрже мистерију времена и трајања које песник стихом зналачки изражава и ревитализује, кроз најзгуснустије слике и симболичке знаке версификује и повезује, па и отвара нови поглед и доживљај насушно потребан човеку урбаног сензибилитета. Он успева да тему певања Творцу преведе на виши семантички ниво, да стихом антиципира спиритуални узлет Творцу, следећи песнички пут и судбу, не плаћајући обол модним трендовима и идеолошким усмерењима.
И као што је својевремено Џ. А. Сајмондс писао „ док буде људи и века никад неће прећи у заборав Rime et Morte di Madonna Laura јер је то дело, у којем се савршени песнички облици удружују с јединствено одабраним и чистим језиком“, тако ће и Венац творцу ко-смо-поетски отварати тему кроз коју се сва доба и времена судбински прожимају. Од вавилонске језичке пометеније, кроз времена из којих проговара универзалност искустава до песничке истине која нам се открива у овим интегралним певањима Творцу. Поет Ристић се воздиже из мита, Реч-и, из земаљског пејзажа и остварује као лирик у пуном сјају високих домета ове вечне теме, и песничке речи, коју сонетским венцем заветно дарује поезији и њеном универзуму. Стиховим његовим казано За спас истине и лепоте у овоме Царству.


Благовести, 2009.
Мирослав ТОДОРОВИЋ

субота, 17. јануар 2009.

ПРЕПЕВИ / Гаврило Дошен


Радомир-Раца, као дечак, 1956 (+2008)
Изненадно светло
(Sudden Light)

Био сам овде раније,
Али не знам када и како:
Познајем траву иза капије,
Што мирише слатко и јако,
Звук као уздах, светло што се поред обале вије.

Била си моја раније
Не сећам се пре колико времена:
Али кад ласта једна узлетела је
Погледала си иза рамена,
И један вео је пао – све познато било ми је.

Је ли било тако раније?
И неће ли време што се у круг врти
За нашег живота љубав опет да открије,
Упркос и у инат смрти,
Да нас ноћ страшћу и слашћу још једном опије?


Данте Габријел Росети
(Dante Gabriel Rossetti)


***

Не знам више ко сам ни шта радим
(Non so piu cosa son, cosa faccio)

Не знам више ко сам ни шта радим,
час сам ватра, а час лед.
Од погледа жена ја црвеним,
откуцаји прескачу свој ред.

На сам помен љубави и среће
променим се, узнемирим,
и жеља необјашњива креће,
о љубави да говорим.

О љубави говорим на јави,
о њој причам и у сну.
Води, фонтанама, цвећу, трави,
сенкама и ваздуху.

Говорим одјеку и ветровима
што носе звук мојих речи празних.
А када све што знам кажем свима,
говорим себи – као по казни!


Лоренцо да Понте
(Lorenzo Da Ponte)


***


Invictus

Из дубине таме што ме прекрива,
црне као бездан, с краја на крај,
захваљујем боговима, који год да су,
за моју непокорну душу.

У разјареним чељустима судбине
нисам ни трепнуо ни заплакао;
Од батинања усуда,
глава ми је крвава, али несагнута.

Изван овог света гнева и суза
не назире се ништа осим страшне сенке,
али претња коју носи време
затећи ће ме без страха.

Није важно колико је узан пролаз,
колико је тешка коначна пресуда,
ја сам господар своје судбине:
ја сам капетан моје душе.


Вилијам Ернест Хенли
(William Ernest Henley)


***


шта можемо да урадимо?
(what can we do?)

у најбољем случају, у Човечанству има нежности.
нешто мало разумевања и, повремено,
храбрости.
али све у свему, то је маса, која нема
богзна шта.
оно је као велика животиња у дубоком сну
из којег скоро ништа не може да га пробуди.
кад се покрене најбоље је у грубости,
себичности, неправди, убиствима.

шта можемо да урадимо с тим Човечанством?

ништа.

избегавајте га колико год је могуће.
понашајте се према њему као према било чему
што је отровно, зло и безумно.
али пазите. оно има законе који га штите
од вас.
може да вас убије без икаквог разлога.
а да бисте побегли морате бити лукави.
мало их је побегло.

морате сами да смислите план.

нисам упознао никога ко је побегао.

упознао сам неке велике
и славне али они нису побегли
јер су велики и славни једино
у Човечанству.

ја нисам побегао
али нисам престао да стално изнова
покушавам.

надам се да ћу пре смрти успети да набавим
сопствени живот.


Чарлс Буковски
(Charles Bukowski)


***


Фантастично путовање
(Fantastic Voyage)

У случају да се ово
фантастично путовање
претвори у пропаст
и никад не остаримо,
запамти, истина је, вредно је достојанство,
али су вредни и наши животи.

Учимо да живимо с туђом депресијом,
а ја не желим да живим с туђом депресијом.
Снаћи ћемо се некако, ваљда,
ово је модеран свет,
мада нико није савршен.
Ово је свет у покрету,
али то није разлог
да се испаљују пројектили.
Сматрајте нас олошем без очева,
нећемо заборавити,
јер никад више нећемо рећи ништа лепо, зар не?

А погрешне те речи терају да слушаш
овај криминалан свет.
Запамти, истина је, верност је вредна,
али су вредни и наши животи.

Учимо да живимо с туђом депресијом,
а ја не желим да живим с туђом депресијом.
Снаћи ћемо се некако, ваљда,
али само један нагли покрет, морам да запишем,
и избришу цео народ, а ја морам да запишем,
још се учим памети, али морам да запишем
и нећемо заборавити,
јер никад више нећу рећи ништа лепо, како бих?


Дејвид Боуви
(David Bowie)


***


Љубав ће нас раставити
(Love Will Tear Us Apart)

Кад рутина шчепа
а тежње су мале,
огорчење расте,
а осећања не.

Мењамо се и крећемо
различитим путевима.

Тада ће нас љубав раставити поново.

Зашто је соба тако хладна,
окренула си се на своју страну?
Јесам ли толико промашио тренутак,
је ли нам тако мало поштовања остало?

Ипак још постоји привлачност
коју смо сачували у нашим животима.

Али љубав ће нас раставити поново.

Вичеш у сну
све моје слабости су огољене.
У устима ми је горчина
док ме обузима очај

што нешто тако добро
просто мора да престане

када љубав нас растави поново.


Ијан Кертис
(Ian Curtis)


***


Тихо, шапућући „волим те“
(Softly, Whispering I Love You)

Тихо, шапућући „волим те“,
одјек твог гласа још ме дозива кроз снове,
грејући ме на ветру.
Кроз прозор
видим месечину
како сребром боји сенке по руменој земљи;
свет по коме ходамо држећи се за руке
у златном дану
обојеном сјајем нове љубави.

Осећам твоје топло лице тако близу мојим уснама
и твој мирис који испуњава вечерњи зрак.
Кад затворим очи још си у мојим рукама
и знам да твој пољубац
претвара у музику сваки откуцај мог срца,
док те држим уз себе
и чујем твој глас
како шапуће „волим те“.


Роџер Гринавеј и Роџер Кук
(Roger Greenaway and Roger Cook)


***


За целу годину
(Pa' Todo El Año)

За твоју љубав коју тако желим
а која ми је ипак тако страна,
дозволи да још једну чашу сипам,
да сипам једну за целу годину,
јер хоћу да се озбиљно напијем.

Кад видиш да сам се стварно напио,
с поносом им реци да је због тебе,
јер ћу тада смети да не порекнем.
И викаћу да у твоју љубав пуцам,
а ти ћеш знати да сам промашио,
јер се твојих пољубаца сећам.

Од данас ме љубав више не занима,
о мом болу целом свету ћу певати.
Због ове чаше нећу више устати,
иако не желим, умрећу због љубави.


Хозе Алфредо Хименез
(José Alfredo Jiménez)


***


Крај
(The End)

На крају дуге, наћи ћеш ћуп са златом.
На крају приче, схватићеш да је већ испричана.

Али наша љубав је благо од којег живе наша срца,
а њена прича нема крај.

На крају реке, вода престаје да тече.
На крају пута, немаш више где да одеш.

Али само реци да ме волиш и да си само моја,
и наша ће се љубав наставити до краја времена.

До краја времена.


Сид Џејкобсон
(Sid Jacobson)


***


Оћу да сам урађен
(I Wanna Be Sedated)

Оћу да сам урађен 24 часа нон-стоп,
ништа да не радим, нигде да не идем,
оћу да сам урађен.
Само ме одведите на аеродром,
ставите ме у авион,
брже, брже, брже, док не одлепим,
не могу да мрдам прсте,
не могу да мислим,
о не, не, не, не, не...

Оћу да сам урађен 24 часа нон-стоп,
ништа да не радим, нигде да не идем,
оћу да сам урађен.
Само ме ставите у колица, водите ме на шоу,
брже, брже, брже, док не прснем,
не могу да мрдам прсте,
ни на рукама ни на ногама,
о не, не, не, не, не...

Ба-ба-бам-ба ба-ба-ба-бам-ба, оћу да сам урађен.
Ба-ба-бам-ба ба-ба-ба-бам-ба, оћу да сам урађен...


Џои Рамоун
(Joey Ramone)

***


Смрт и ноћ и крв
(Death And Night And Blood)

Кад сам видео ту Спарту у његовим очима
млада смрт је добра.
И одлучили смо да од умирања
нема веће љубави.

Еј, мала
не сагињи се ниско
показујеш мозак
у ком се виде
твоје покварене мисли,
БЉАК!

Привукла ме је ноћна бакљада
и ту сам дошао.
Дом је црна кожна јакна
која баш паше мом мозгу.

Натераћу тело
да ми буде оружје и порука.


Хју Корнвел
(Hugh Cornwell) ....



Препеви на српски : Гаврило ДОШЕН



Поштовани господине,
уредниче,


Преводи/препеви песама које сам послао на конкурс "Заветине" до сада су објављени једино у електронској форми, на вебсајту "Поезин". Избор је сасвим личан, то су песме које су допрле до мене и подстакле ме да их преведем/препевам. Осим песама Данте Габријел Росетија, Вилијама Хенлија и Чарлса Буковског, све остале су писане за музичке композиције. Крајем године, четири моје песме објављене су у зборнику поезије "Јунаци урбане беде" у издању удружења грађана "Траблмејкер".Срдачан поздрав, Гаврило Дошен


Gavrilo Došen (1959, Zemun),
prevodilac za engleski jezik.

Objavljeni prevodi:
„Činjenice nadohvat ruke“ (2007);
„E. istraži mumije“ (2007);
„Biljke i cveće: veliki ilustrovani vodič“ (2008);
„Prekretnice : od rođenja do treće godine života“ (2008);
„Izborite se sa artritisom“ (2008),
svi u izdanju Mladinske knjige Beograd.

Плусвамперфект - подстицај

ОВА КЊИГА ЈЕ РЕЗУЛТАТ АКЦИЈЕ РЕДАКЦИЈЕ ДРУГОГ ПРОГРАМА РАДИО БЕОГРАДА И ТРАДИЦИОНАЛНОГ КОНКУРСА ЛИСТА САВЕЗА ОМЛАДИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ „МЛАДОСТ". И РАДИО БЕОГРАД И ЛИСТ „МЛАДОСТ" ОДВАЈАЛИ СУ РЕДОВНО, ИЗМЕЂУ ДВА 25. МАЈА, У СВОЈИМ ЕМИСИЈАМА И НА СВОЈИМ СТРАНИЦАМА ЈЕДАН ДЕО ВРЕМЕНА И ПРОСТОРА ЗА ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ. ПРЕД ВАМА ЈЕ ЗБИРКА КОЈА НИ У КОМ СЛУЧАЈУ НЕ ПРЕДСТАВЉА АНТОЛОГИЈУ НАЈМЛАЂЕ ПЕСНИЧКЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, ВЕЋ САМО КЊИГА КОЈА ЖЕЛИ ДА ПОДСТАКНЕ НЕГОВАЊЕ ЛЕПЕ РЕЧИ КОД МЛАДИХ И САДРЖИ ОСТВАРЕЊА ОНИХ МЛАДИХ ПЕСНИКА КОЈИ СУ У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ ПОСЛАЛИ, КАКО ТО У НАСЛОВУ ПИШЕ, „НАЈЛЕПШЕ СТИХОВЕ".... (....)

У ЕМИСИЈИ „ДЕЖУРНИ СТУДИО" ДРУГОГ ПРОГРАМА РАДИО БЕОГРАДА ПОСТОЈИ СТАЛНА РУБРИКА „НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ". ИЗ НЕДЕЉЕ У НЕДЕЉУ РЕДАКЦИЈИ МЛАДИ ПЕСНИЦИ ШАЉУ НА ХИЉАДЕ СВОЈИХ СТИХОВА. ПЕТАР ПАЈИЋ, ПОРЕД КОМЕНТАРА ТЕ ПОЕЗИЈЕ, У СВАКОЈ ЕМИСИЈИ БИРА ПО ЈЕДНУ, НАЈУСПЕЛИЈУ ПЕСМУ. ОВДЕ ЋЕТЕ НАЋИ ПЕСМЕ ИЗАБРАНЕ ОД НЕКОЛИКО ХИЉАДА АУТОРА, КОЈИ СУ СЕ ЈАВИЛИ ОД ЈУНА ПРОШЛЕ ДО МАЈА ОВЕ ГОДИНЕ. ЗБИРКА ЈЕ ИЛУСТРОВАНА ВИЊЕТАМА И ЦРТЕЖИМА МЛАДИХ СЛИКАРА, ИЗАБРАНИМ, ТАКОЂЕ, У ЕМИСИЈИ „ДЕЖУРНИ СТУДИО". ИЗБОР ЈЕ ИЗВРШИО ПРЕДРАГ НЕШКОВИЋ.
Кад прелистате и упознате оно што је штампано између корица књиге, која је, не случајно, узета као знак препознавања ове локације, видећете, међу ауторима, и не мали број оних, за које нико жив није знао пре 44 године, а данас представљају занимљиве песничке појаве, међу којима има и не мали број оних са природним стваралачким развојем. Тако се почињало. Некада. Пре скоро пола века. Такмичењем. Вреди на то подсетити, и више: обновити и усталити као праксу, примерену данашњем времену и технолошком развоју. Због чега? Због оних који долазе. Због оних који ће увек долазити...

Популарни постови