Када би хаику био тако једноставан каквим се наизглед чини, тада би осврт на збрику хаику стихова било врло лако написати. Но, како у животу већ бива, управо оне ствари које нам се чине простима, једноставнима и које некако подразумијевамо, узимамо здраво за готово те стога и олако схваћамо и прихваћамо, у себи крију саму тајну живота.
Тако је и са хаику поезијом.
Збирку „Три гејше“ свестране Ане Стјеље, премећем што по рукама, што у глави, пуних пет месеци. Она већ и као сам предмет открива вишеструку Анину талентираност.
Ани једнако добро у руци леже и оловка и кист, па ће нам сами поглед на књижицу рећи како има урођени смисао за естетику. За одмјерено, отмјено и лијепо.
„Љепота дана
огледа се у одсјају
сунчевог зрака“
Збирка садржи 51 хаику на српском, те по неколико хаикуа на енглеском, португалском, шпањолском и турском језику, што нам говори о даљњим Аниним талентима и даровитости ове младе Београђанке. Хаику су разврстани у тематске групе, по три на свакој страници књиге, слиједећи тако мисао водиљу исказаној у наслову „Три гејше“; дајући нам такођер и могућност визуализације хаику умјетности, јер се хаику састоји управо од три стиха. Доживљај је збирке на тај начин заокружен децентном употребом бројке три.
Писати хаику немогућа је мисија некоме тко пролази кроз живот увјерен како живи. Писати хаику може само онај тко је са животом сједињен. Па у чему је разлика?
У перцепцији и упијању материје живота.
Онај тко кроз живот пролази вођен хедонистичким начелима и тренутним „хитовима“ нема времена ни за шта друго осим за прилагођавање себи нормама које задаје друштво којему је одлучио припадати. Такав ритам води у конфузију, која произилази из вјечитог страха и немира а то ипак никако нису стања у којима може настати хаику.
Хаику је плод стања које је потпуна супротност горе наведеном.
Сједињеност са животом значи прихваћање живота. Урањање у њега и стапање с њим. Упијање свакога својега дана у сваку пору свога бића. Осјећање живота у крвожиљу. Слушати птичји пјев не само ушима, већ и срцем. Живјети промишљајући живот.
„Старица плете
своје дуге косе у чарапе за
у чарапе за зиму.“
Тако је и са хаику поезијом.
Збирку „Три гејше“ свестране Ане Стјеље, премећем што по рукама, што у глави, пуних пет месеци. Она већ и као сам предмет открива вишеструку Анину талентираност.
Ани једнако добро у руци леже и оловка и кист, па ће нам сами поглед на књижицу рећи како има урођени смисао за естетику. За одмјерено, отмјено и лијепо.
„Љепота дана
огледа се у одсјају
сунчевог зрака“
Збирка садржи 51 хаику на српском, те по неколико хаикуа на енглеском, португалском, шпањолском и турском језику, што нам говори о даљњим Аниним талентима и даровитости ове младе Београђанке. Хаику су разврстани у тематске групе, по три на свакој страници књиге, слиједећи тако мисао водиљу исказаној у наслову „Три гејше“; дајући нам такођер и могућност визуализације хаику умјетности, јер се хаику састоји управо од три стиха. Доживљај је збирке на тај начин заокружен децентном употребом бројке три.
Писати хаику немогућа је мисија некоме тко пролази кроз живот увјерен како живи. Писати хаику може само онај тко је са животом сједињен. Па у чему је разлика?
У перцепцији и упијању материје живота.
Онај тко кроз живот пролази вођен хедонистичким начелима и тренутним „хитовима“ нема времена ни за шта друго осим за прилагођавање себи нормама које задаје друштво којему је одлучио припадати. Такав ритам води у конфузију, која произилази из вјечитог страха и немира а то ипак никако нису стања у којима може настати хаику.
Хаику је плод стања које је потпуна супротност горе наведеном.
Сједињеност са животом значи прихваћање живота. Урањање у њега и стапање с њим. Упијање свакога својега дана у сваку пору свога бића. Осјећање живота у крвожиљу. Слушати птичји пјев не само ушима, већ и срцем. Живјети промишљајући живот.
„Старица плете
своје дуге косе у чарапе за
у чарапе за зиму.“
Ана Стјеља свакако припада онима који размишљају о животу. И о људима, друштвеним бићима којима врви свијет усамљених гејши.
Гејша као симбол тужне судбине човјека. Жена „окреченог“ лица које скрива емоције. Жена за друштво а заправо сама. Од свог настанка до нестанка. Суза у свијету набубреном емоционалном неинтелигенцијом.
Самоћа која затвара круг вјечите потраге за друштвом. Овисности о друштву. А овисност је болест. Болест је пак несрећа-бити болестан јест бити обиљежен. Свако ће „боље друштво“ болесног врло брзо одстранити из својих редова.
Остаје живот протраћен на задовољавање туђих прохтјева и непрегледна ријека неиспуњених жеља.
„Жеља жели
да јој бар једном
испуне жељу.“
Закључила бих како је Ана Стјеља својом збирком „Три гејше“ успјешно потврдила тезу како хаику није пука поетска врста или поетски смјер, већ је то филозофија која употребом једноставног, разумљивог језика и описом у себе упијеног тренутка продире у тајне замршеног живота и објашњава их свијету.
Наравно ономе његовом дијелу који једноставан језик жели и зна разумијети!
Крк, 01. листопада 2008. Елфрида Матуч-Махуља
_________
* ЗАВЕТИНЕ су у свом часопису ППЗ, бр. 7-8/2007 објавиле препев песама Пабла Неруде Ане Стјеље и белешку о преводиоцу.Ана Стјеља рођена је 1982. године у Београду. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду 2005. године на катедри за оријенталистику. Припрема магистарску тезу под насловом ''Људско и божанско у делу Мевлане Џелаледина Румија и Јунуса Емреа''. Бави се писањем поезије и хаику поезије на српском, енглеском, шпанском, португалском и турском језику, као и превођењем поезије и прозе с енглеског, шпанског, португалског и турског језика. Бави се писањем есеја и књижевне критике. Песме су јој превођене на хрватски, македонски и персијски језик. Сарађује са домаћим и страним, штампаним и електронским часописима. Песме су јој објављиване у домаћим и страним зборницима. Од 2007. члан је Удружења Књижевника Србије и Светског Друштва Песника. Самостални је уметник. Књига "Три Гејше" је изашла у шињелу Пишевог издања...
