СРОДНЕ ВЕСТИ

          НЕМА ниједног податка да се Марко Мрњавчевић понео нечасно око било чега. Био је прави витез, ни у чему мањи од деспота Стефана Лазаревића.
          Овако писац историјских романа Никола Моравчевић, слависта и дугогодишњи професор Универзитета државе Илиноис у Чикагу, описује јунака свог новог дела "Марко Мрњавчевић - непризнати српски краљ", који се по много чему разликује од Краљевића Марка кога је народ опевао.
          - Писац историјских романа мора да се држи података, не сме да их измишља, а уз то мора и да оживи период у коме се нешто дешавало, да га на неки начин драматизује и прикаже личност о којој говори верно, онако како су је видели други у тој средини и друштву. Ја сам се тога стриктно држао - објашњава, за "Новости", књижевник из чијег пера су већ оживели цар Душан, Ђурађ Бранковић и Стефан Лазаревић, а до Сајма књига ће му "Архипелаг", који је издавач "Марка Мрњавчевића", објавити историјску студију о шест српских властелинки које су својим дипломатским и владарским способностима заблистале у време пропадања наше средњовековне државе.
          * Осим што је био частан, какав је још био?
          - Био је добар ратник. Промућуран. Схватио је први међу српском властелом да му нема друге него да научи турски. Доделили су му Турци преводиоца, једног хришћанина који је примио ислам и био роб бејлербеја Руменије, Шахин-паше. Турци нису волели да преводиоци остају дуго код хришћана, па су га после две године тражили назад. Марко је онда од Шахин-паше тражио да роба откупи, знајући да је за њега плаћено 100 турских аспри. Марку су, међутим, тражили да га плати четири пута више и он је то урадио, па је преводилац остао код њега и чак хтео да се врати у хришћанство. У роману се појављује и шарпланинац тог преводиоца, који се звао Гарча и био омиљен у граду Прилепу
          . Марко је тог пса произвео у главног извиђача у свом одреду.
          * Колико је тачно да је Марко имао омиљеног коња?
          - Историјски је потврђено да је Марко имао два Шарца. У изворима се помиње да је Марко већ имао коња Шарца, када су Вукашин и Угљеша кренули у битку на Марици. Пошто је Марко владао 26 година, ја сам позвао одсек биологије на мом универзитету и питао да ли коњ може толико да живи. Добио сам одговор да после 20 година већ није у снази. Онда сам наставио да трагам и нашао извор по коме је Марко добио новог Шарца, који је заправо био син старог, који је био приплодни коњ. Довели су га Марку када му је било седам година, јер је његов претходник већ остарио.
          * Шта је још историјски потврђено?
          - Он је у Прилеп, на свој двор позивао народне песнике. Тим певачима, који су наше народне песме певали још од 13. века, исплаћивао је "дебеле хонораре", па неки мисле да је и то можда утицало да постане велики народни јунак. Други сматрају да је стварању легенде допринео и инок који је на спољном зиду Марковог манастира у Сушици код Скопља, насликао лик идеалног хришћанског јунака, коме анђели са неба доносе оружје и оклоп. То је било уникатно и запамћено у народном предању и поезији. Прва песма о Марку је, међутим, из Далмације. Говори се о неком слепом ратнику који је као старац у Сплиту на пијаци отпевао песму о Краљевићу Марку. То је било 75 година после Маркове смрти.
          * Како је изгледао, је ли био јуначина са топузом?
          - Био је онакав каквим га представља портрет из манастира Светог Димитрија, којем је био покровитељ. Он је био насликан за живота, па уметник није смео да одступа од његовог лика јер се знало како Марко изгледа. Он је био висок, озбиљан, имао двоструку браду, бркове и дугачку косу. Оно све што је настало касније, није историјски веродостојно.
          * У чему је била суштина његове историјске драме?
          - У распадању Душановог царства, Марко је одиграо веома позитивну улогу. Пошто је за живота Урош пристао да Марков отац Вукашин постане српски краљ и његов савладар, Вукашин је одмах крунисао Марка за младог краља, што је за српску властелу тада значило да династија од Немањића прелази на Мрњавчевиће, јер Урош није имао деце. Пошто су Вукашин и његов брат Угљеша били из Хума и од Душана наследили јужне покрајине, поготово рашка, српска властела није хтела нипошто да призна нову династију. Чим је Вукашин са Угљешом страдао у бици на Марици 1371. Марко се одмах крунисао за краља, али нико од великаша није желео то да призна. Разлог због кога је Марко постао епска личност, веома прихваћена у народу, јесте и у томе што је одмах после смрти оца, који је имао велику територију унутар Душановог царства, изгубио Пећ, Призрен, Скопље, Ново Брдо, Приштину и Охрид, али не од Турака, већ од српских племића. Само за три године изгубио је све тргове и градове, сем Прилепа.
          * А његова лична драма?
          - Имао је доста проблема са женом, која га је на крају и оставила. Био је ожењен ћерком Прељубовом, који је био Душанов великодостојник. Звала се Јелена, а после Прељубове смрти, њена се мајка преудала за Радослава Хлапена, српског великаша са поседом у северној Грчкој. Јелена, која му је у мираз донела Хлапен, је да ће мислила је оженити један од браће Балшића, који су напали тај посед, а она им се придружила. Међутим, Марко није дозволио да се води рат због тога што га је жена оставила, већ се вратио у Битољ и Прилеп. Рекао је да неће да изгуби ниједног ратника зато што је његова сујета као мужа повређена. Велика је ствар да је као државник могао да остави своје личне проблеме са стране и није око тога терао инат ни са ким.
          Мрњавчевић Марко
          * Постоји ли у роману и лик Маркове мајке?
          - Наша народна поезија је његову мајку запамтила по њеном монашком имену Јевросима, када се закалуђерила после Вукашинове смрти. Историјско име јој је Аљена. Као удовица била је у веома добрим односима и са Марком и са троје његове млађе браће. Била је добра мајка и неко време је Марко њу слушао око вођења прилепског краљевства, јер је била веома утицајна и мудра жена. Све друго што пише у народним песмама је измишљено. Марко никада није јурио рођаке око цркве.
          * У каквим је односима био са браћом?
          - Један његов млађи брат је отишао код Балшића и био командант Скадра. Он им је чувао северне границе, а они су Марка напали на југу, а да његовог брата о томе нису обавестили. Два млађа брата су били вазали угарског краља Сигисмунда Луксембуршког. Надживели су Марка. Зна се да је један од њих погинуо у турском нападу на Угарску, а за другог да је подигао неке резерве сребра које је Марко имао у Дубровнику, после чега му се губи траг.
          ПОДРШКА НАРОДА И ВЛАСТЕЛЕ
          ЗА Марковог живота, Турци су се држали обећања да неће пљачкати по његовој прилепској краљевини, нити доводити своје насељенике. Чим је Марко страдао у бици на Ровинама, као турски вазал, борећи се против Влаха и Мађара, његова краљевина постала је део турског царства. И по томе је био уникатан међу српском властелом свога доба, па су га народ и ниже племство преобратили у Краљевића Марка, који није ограничен ни временом ни околностима. Он је у епској поезији пријатељ чак и са Сибињанин Јанком, Јаношем Хуњадијем, који је живео 200 година касније.

          ЗАШТО НИЈЕ БИО НА КОСОВУ
          ТУРЦИ су помно пратили шта се дешава међу српском властелом и нудили за њихове међусобне сукобе своје најамнике. Марко се, и поред свега што је изгубио од Бранковића, Балшића, Лазара Хребељановића, ни једанпут није окренуо Турцима и тражио плаћене војнике. Када је коначно позван код султана Мурата Првог у Едирну, питали су га зашто је он једини хришћански владар на Балкану коме краду поседе, а не тражи најамнике. Турци су сумњали да су ту можда Мађари умешани, а он им је одговорио да за најамнике нема пара. Тада су направили уступак какав нису дали никоме од српске властеле: Марко је постао вазал, али су га сачекали пет година да плати први данак и Мурат му је обећао, зато што је крунисани српски краљ, да га неће звати у рат против наше властеле, већ само против Угара, Влаха, Бугара и Грка. То је разлог зашто Марко није било на Косову. Турци га нису ни звали.