Заветинама су потребне мецене, донатори- помоћ, да би могле да остваре своју мисију

Заветинама је потребна помоћ за издавање књижевних часописа - како оних на папиру тако и електронских...Можда је најбољи начин да помогнете Заветинама куповина њених издања?... Најделотворнији начин директне помоћи је ПРЕТПЛАТА на СПЕКТАР. (Та врста претплате подразумева и низ повластица, тј. бесплатних прегледа и неких других веома популарних локација "Сазвежђа З".) Када приватно лице одлучи да помогне као донатор, дародавац излажење електронских новина и часописа, и посебно књ. часописа"ЗАВЕТИНЕ+", може да нам пошаље директно новац - ма са које тачке на кугли земаљској – преко Western Uniona (валуте: долар амерички, евро, швајцарски франак... итд) на адресу Мирослав ЛУКИЋ Сердар Јанка Вукотића 1/13, 180 309 Београд - Раковица, Србија - Када пошаљете новац, пошаљите и број - controll number на електронску адресу miroslav7275@gmail.com како бисмо у нашем одељењу Western Uniona могли да подигнемо новац који сте нам послали, као и Вашу тачну адресу.... И дародавци из Србије, могу, такође, да помогну и пошаљу динарска средства на дату адресу уобичајеном телефонском поштанском упутницом, на тел. +381 65 3006 950, уз своју обавезну кућну адресу... Хвала свим добрим и разумним људима и пријатељима Сазвежђа на разумевању, подршци и помоћи!

***************************************************

Oд јуна 2017. године тзв. НОВИНЕ БУДУЋНОСТИ, СУРБИТА ДИЗ, Новибусур више нису бесплатне и доступне свима на свету. Овај блог је отворен само за позване читаоце. Приватно – само најужи круг читаоца (кад прихвати позивницу оснивача), може - прегледати, читати, док то буде дозвољавао Управник „Сазвежђа З“. Непозвани могу убудуће читати СПЕКТАР од оног тренутка када - уплате годишњу помоћ „СПЕКТРУ“ – 999,00 дин.

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 30. новембар 2015.

СВЕШТЕНИЦИ БРЕСТАЧКЕ ЦРКВЕ (1566-1987)

Молитва св. Архангелу Гаврилу

О, предивни Архангеле Божији Гаврило,
усрдни молитвениче за душе наше,
смирено те молимо као заступника нашег:
измоли нам твојим светим свемоћним молитвама
које пред Престолом Божијим свагда узносиш,
да се свети храм овај до краја овога света одржи,
да се вера Христова учврсти, укрепи и рашири,
да православни Хришћани светоотачку Православну
веру до краја наших дана непорочно сачувају,
да у свим заповестима Божијим непоколебиво ходе,
да истинско покајање за грехе увек Богу приносе,
и да се удостоје мирне кончине хришћанске
и доброга одговора на Страшном Суду Божијем.
Умоли да Царство Небеско наследимо и да скупа
с тобом прославимо Пречасно и Величанствено
Име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа,
сада и увек, и у све векове. Амин.


(Из Акатиста св. Архангелу Гаврилу)

Предговор


Писати о историјским догађајима или их описивати, врло је незахвалан подухват јер писца доводи у ситуацију да мора да бира шта истаћи, а шта не, шта ће поставити као најважнији сегмент у својој анализи, а шта изоставити као споредно. Писати пак о траговима Божијим у овом свету посебно је захтеван подухват, јер нас чини кроз само писање судеоницима и сведоцима Божијег деловања на земаљској кугли. Најлепши траг који нам је Бог оставио јесте што је пославши Сина свога Јединороднога, у Њему и око Њега, у људима који верују у Њега, сачинио Цркву као сведочанство љубави Божије, као „стуб и тврђаву истине“ (1 Тим 3,15). Такође, као знак историјског трајања и повезивања генерација хоризонтално – у историји, али и вертикално – за вечност, за Бога. Од првих времена зидани су храмови Богу живом, који су својом унутрашњошћу подсећали вернике да је Бог међу њима и да за Њега треба да припреме своје срце, а својом спољашњошћу подсећали на трајање и постојаност Цркве. Наравно, и онда када су храмови из било којих разлога рушени, остајала је та њихова унутрашња лепота  пресликана у срца људи, који су потом
изнова, опет и опет, Господу се молећи зидали порушено или градили ново.
Подизати храм, значи заправо подизати кућу која по свему, иако на земљи, стоји на небу, јер доноси славу Божију, јер открива и доводи Бога у овај свет. Из тог разлога су се наши преци, живећи на просторима северно од Саве и Дунава, увек хватали у коштац са временом и приликама, те подизали цркве где ће моћи, окренути небу, да осмишљавају свој живот на земљи. У храмовима су постајали деца Божија крштавајући се, ту су освећивали себе Светим Телом и Крвљу, и одатле су испраћани на починак чекајући васкрсење мртвих. Зато су храмови зидани и зато је увек од посебног значаја свако писано дело које говори о њима – о тим лађама које нас воде ка спасењу.
Пред нама је монографија Предрага Пузића, у којој се управо, са изузетном пажњом и поштовањем описује Црква села Брестача кроз историју – од оснивања, живота у Аустро-Угарској, па све до наших дана. На јасан и занимљив начин аутор нас упознаје са историјом Цркве Светих Архангела, са њеном бурном прошлошћу између ратова, у поратно време и данас. Кроз писане споменике, матичне књиге, славе и свештенике упознајемо се са богатом историјом храма, а уједно и села, која доказује да нема већих и мањих, мање и више значајних. Управо, захваљујући овој књизи, на једном месту се налазе описани сви они најважнији догађаји и личности, који показују да је вера у Бога - жива непрестано и свугде где се слави име Његово.
Од посебног интереса су описи који се дају на основу матичних књига, као и списак свештеника, јер сведоче да је село живело интензивним црквеним животом. Треба похвалити труд Предрага Пузића да јавности предочи сва она документа која је и сам користио приликом писања ове монографије, јер тиме је показао истинску одговорност као научник, представљајући (чак и физички) своје изворе, што је, обзиром на наше историјске прилике, важно за чување од заборава и уништења (мало ли смо се пута селили и остајали без књига?!).
Ова монографија је значајна и због тога што је први пут разјаснила и до краја расветлила судбину капеле Свете Петке. Као и духовно ткиво мештана Брестача и она се нашла на удару силника овога света. Писати о њој, има за циљ да посведочи о свирепости тадашњих прилика, али и потакне све нас, потомке тих и тадашњих људи да помогнемо, ако не да се обнови, а оно бар да се не заборави постојање ове светиње.
Захваљујући се Богу и аутору што нам даје прилику да се упознамо са овим местом и вером народа који у њему живи, надамо се да ће, како из пера овог писца, тако и других истраживача и боготражитеља изаћи још која књига, која ће нас подсећати на спасење нас људи које се кроз историју непрекидно одвија кроз зидање храмова и храмова срца, и „зидање“ књига о тим и таквим храмовима.         

јереј Јован Милановић
професор Богословије
и парох Сремскокарловачки  



СВЕШТЕНИЦИ БРЕСТАЧКЕ ЦРКВЕ (1566-1987)

Јован, 1566; Петар, 1566.
Георгије Берисављевић, 1744 – 1762
Захарија, 1751.
Игњатије Стојановић, 1751 – 1785
Јован Сретковић, 1758-1803
Јован Дабић, 1785-1792
Игњатије Стефановић, 1785-1797
Гаврил Радивојевић, 1789-1790
Гаврил Стојановић, 1798-1827
Гаврил Стефановић, 1805 – 1816
Јован Сретковић, 1803-1812
Василије Сретковић, 1828-1831
Василиј Јелесић, 1831-1832
Петар Стојановић, 1832-1852
Алексије Радовановић, 1833.
Петар Љубинковић, 1852.
Јован Сабовљевић, 1852-1854
Илија Малешевић, 1852-1890
Неофит Живковић, 1890-1891
Јован Магарашевић, 1891-1894
Корнилије Будић, 1892-1893
Јован Јовановић, 1893-1899
Миливој Поповић, 1896.
Лазар Сабовљевић, 1899-1906
Теодор (Бошко) Момировић, 1906-1914
Доситеј Тодоровић, 1916.
Илија Аћимовић, 1917-1921
Стеван С. Аврамовић, 1921.
Јован Тошић, 1923.
Петар Димитријевић, 1927.
Живојин Јанковић, 1928-1933
Ђорђе Станојевић, 1934-1935
Милисав М. Тодоровић, 1938.
Иларион, монах - 1940
Вићентије Јовић, 1945-1953
Рафаило Бабић, 1954.    
Милутин В. Миленковић, 1955.
Живко Сувајџић, 1955-1961
Миодраг Матић, 1961-1968
Миленко Тукелић, 1968-1975
Велизар Живановић, 1975-1978
Боривој Веселиновић, 1978-1987
Томислав Којић, 1987. до данас 

Јован поп, Петар калуђер, свештеници прве Брестачке цркве за агарјанске владавине (1566).[1] Црква под њиховим вођством издваја прописаних 60 акчи годишњег пореза.
Георгије Берисављевић (1744-1762), оснивач и градитељ другог, дрвеног храма. Предводио досељенике у обнови насеља. Почива у порти крај олтара. Очуван му је надгробни белег.[2]
Захарија (1751), по свему судећи, помоћни свештеник попа Георгија.[3]Спомиње се као јереј који је 1751. у Брестачкој старој дрвеној цркви венчао Стефана и Ану.
Игњатије Стојановић (1751-1785), рукоположен 29. 08. 1751, пре тога био "иподијакон“. Једно време `намјестник` за протопопијат Купиновачки.[4] Поклонио Московски Требник цркви у Краљевцима, при генералној визитацији 1763.[5] Његови отац и стриц припадају реду заслужних житеља Брестачких. Син Гаврил и унук Петар пошли су његовим стопама и били свештеници у Брестачу.
Јован Сретковић (1758-1803), рукоположен 12. 07. 1758, оснивач и градитељ нове, зидане данашње цркве – почива крај певнице. Служио 45 година. Његов унук Јован наследио га је на његовом пастирском месту.
Јован Дабић (1785-1792), такође оснивач и градитељ данашње цркве у којој је служио седам година.[6]
Игњатије Стефановић (1785-1797) оснивач и градитељ цркве, почива у гробници у порти, десно од улаза.
Гаврил Радивојевић (1789-1790). Свега годину дана месни парох. Његови потомци и данас живе у селу.[7]
Гаврил Стојановић (1798-1827), рођен 1771, син попа Игњатија, „у катихисису одличан, пастирска богословија врло добра, гласа доброг“. Отац петоро деце. Бавио се воћарством. Јереј је за бурних година Тицанове буне која је имала драматичан одјек у Брестачу. Његовом заслугом прихваћене су избеглице 1813, након слома Карађорђевог устанка. Склопио уговор са цимермајстором Шмитом, "житељем Румским" (01. 07. 1816.) за покривање цркве "ситном чамовом шиндром, и за цели покривач церкве собствене ексере дати, и когда церков будет со всем покривена он должен будет целиј кров церкве својом цервеном фарбом офарбати". Потписник је уговора са дрворесцем Павлом Бошњаковићем (29. 08. 1822.) за израду иконостаса и певница. Није дочекао да види осликан иконостас, 1834. Преминуо је 3. октобра 1827. На свештеничком месту наследио га је његов син Петар. Осим њега имао је и кћер Стану, удату у Сибач.[8]
Гаврил Стефановић (1805-1816). Потиче из стародеделачке фамилије, подељене на трговце и земљоделце. Пастир је друге Брестачке парохије. Имао је брата Михаила с којим је дуго био у свађи због нерешеног наследства. Бавио се виноградарством, садећи различите врсте лозе. Доцније живео у Нерадину.[9]
Јован Сретковић (1803-1812). Рођен око 1780. у Брестачу. Унук поп Јованов. Испрва учитељ у месту. Свршио Гимназију и Богословију у Карловцима с одличним оценама. Помоћник је паросима Стојановићу и Стефановићу. Успешно се бавио воћарством, првенствено узгајањем шљива на површини од 2 јутра. Преминуо је 17. октобра 1812. и сахрањен у Брестачу. Према једном запису, његова попадија је након његовог упокојења живела са децом сиротињски.[10]
Василије Сретковић (1828-1831), почива у порти, близу певнице. Његову молбу црквеним властима у Карловцима од 20. априла 1819, да буде произведен у ђакона, подржали су сеоски прваци својим атестом у којем између осталог наводе да је њихов учитељ `честнога, мирног и доброг обхожденија.`[11] О Василију више у одељку под насловом `Натписи на надгробним споменицима у порти цркве у Брестачу`.
Василиј Јелесић (1831-1832), родом из Буђановаца. Кратко се задржао, опслужујући као администратор Брестачку парохију.[12]
Петар Стојановић (1832-1852), рођен у Брестачу 1805, рукоположен 6. децембра 1831. од митрополита Стефана Стратимировића. „Ожењен и добро живет, нарави је примерне, има сопствени дом и парохијску сесију“. Са попадијим Јелисаветом имао осморо деце, „које пристојно васпитава“ – синове Љубивоја, Гаврила, Михаила, Милана и Милена (близанце), и кћери Еву, Олгу и Љубосаву. Деци су кумовали Драгић Живановић и високоучени Гдин Јаков Живановић, професор из Карловаца. Јелисавета је родом из Старих Бановаца, из фамилије Лазаревић, из које је и мајка Милице Стојадиновић Српкиње. Милица је Јелисавету звала сестром. Петар потиче из породице свештеника. Његови, отац Гаврил и дед Игњат, били су такође јереји у Брестачком храму. Петар се школовао у Сегедину и Карловцима. Говорио је немачки, служио се латинским језиком. Једно време радио као учитељ у Брестачкој школи и ђакон у цркви. Са сликаром Константином Лекићем из Земуна и позлатаром Димитријем Лазаревићем из Карловаца, 2. септембра 1834. склопио уговор за сликање, позлату и марморирање иконостаса, певница, архиепископског престола и зидова цркве. Опслуживао цркву у Суботишту, 1839. Учествовао је на великој Мајској скупштини Срба у Сремским Карловцима, 1848. На последњим странама Његошеве књиге Лажни цар Шћепан Мали, објављене у Загребу 1851, забележен је као пренумерант. Преминуо је 24. децембра 1852, у 5 сати изјутра, у 47-ој години живота, и сахрањен наредног дана на гробљу у Брестачу.[13]
Алексије Радовановић (1833), помоћни свештеник Петру Стојановићу, пре тога парох у Сибачу.
Петар Љубинковић (1852). Привремени свештеник, након упокојења Петра Стојановића.[14]
Јован Сабовљевић (1852-1854), рођен 1822, свршио Гимназију у Карловцима, рукоположен 27. маја 1847. од Епископа Карлштадског Евгенија Јовановића. Говорио „српски, немецки и латински“. Са супругом Аном имао четворо деце, три сина и кћер.  Пре Брестача служио у Лаћарку, где је касније и преминуо, 10. 05. 1868.[15]
Илија Малешевић (1854-1890), ожењен Евицом, отац два сина и једне кћери (син Богољуб као дете преминуо и сахрањен у Брестачу). Рођен је 1823. у Новом Саду, рукоположен 21. 03. 1854. од Епископа Будимског Арсенија Стојковића. Школовао се у Кечкемету, Сегедину и Карловцима. Знао немачки, мађарски и латински. Био учитељ у Огару 1849-1850 и Лаћарку 1853. У Брестачу имао сопствени дом и парохијску сесију. Бавио се воћарством. Са мајстором зидаром Карлом Хофманом и дрводељом Францом Алтманом склопио уговор о поправци цркве, замене кровне шиндре црепом, 1865. У селу је био познат по својој строгости и правичности. У сродству је са Милицом Стојадиновић Српкињом. Пријатељ је Вука Караџића. Преминуо је 17. фебруара 1890. и сахрањен на Брестачком гробљу. Очуван му је надгробни белег.[16]
Неофит Живковић (1890-1891). Рукоположен од Никанора Грујића 1867. Свршио тзв. нормалну (основну) школу у Силбашу 1875, једном од најстарији насеља у Бачкој. Претходно служио у Моловину 1870, Ђипши 1876, Визићу 1876-1887, затим у Брестачу, најзад у Суботишту 1891. Рођ. 1825, преминуо 1892. и сахрањен у порти манастира Кувеждин. Спомен му подигла Перса Јелачић.[17]
Јован Магарашевић (1891-1894), рођен 1867. у Сремској Митровици, у занатлијској породици. У Новом Саду свршио Гимназију са испитом зрелости, у Карловцима богословске науке 1886-1890, "са добрим успехом, морално владање безпрекорно". Рукоположен 12/24 јануара 1891. "во ђакона", а 13/25 јануара 1892. у презвитера, од патријарха Георгија Бранковића. Ожењен, имао једно дете. У Брестач стигао почетком фебруара 1891. Брестачка парохија је у то време парохија V класе, па му је сходно томе припадала скромна месечна плата од 41 форинте и 66 новчића. Претплатник је Доситејеве књиге Живот и прикљученија из 1892. После Брестача парох у Суботишту, затим и Чепину 1897. Сарађивао у Српском Сиону. Члан Архидијецезалног административног одбора и Конзисторије (1907). Одликован црвеним појасом 1909.[18]
Корнилије Будић, (1892-1893), јеромонах манастира Мала Ремета. Рођен 1850.  у Парабућу (данас Ратково), једном од највећих насеља у Бачкој. У манастирима Гргетег и Фенек приправљен за монашки чин. Није слушао богословске науке, „морално владање беспрекорно”. Рукоположен у Карловцима 26. 12. 1883. у ђакона, затим одређен за јерођакона у манастиру Фенеку. Дао новчани прилог за градњу споменика С. Стратимировићу 1894. По потреби, често је администрирао у разним парохијама. Након службе у Брестачу, служи у Сурдуку 1894-1895, Иригу 1897, Краљевцима 1898, Визићу 1902-1903.[19]
Јован Јовановић (1893-1899). Рођен 1868. у Старим Бановцима у трговачкој породици. Свршио Гимназију у Карловцима с испитом зрелости, Богословију 1889-1893. Рукоположен 25. 10. 1893. у ђакона, следећег дана у презвитера у Саборној цркви у Карловцима. У Брестачу радио с прекидима. Доцније парох у Иригу и Шашинцима. Имао је супругу Милену и кћер Невенку, која је рано преминула и сахрањена у Брестачу 1899.[20]
Миливој Поповић (1896), родом из Сремских Карловаца, из свештеничке породице, где је свет угледао 1863. Свршио Гимназију и Богословију у Карловцима, 1882-1887. Рукоположен 1891. Једно време капелан у Земуну (1892). Након Брестача свештеник у Грабову и Свилошу, где је шест година био под суспензијом због тога „што се је пратио селом гајдашем, а у његову стану да му је више пута гајдаш свирао.” Свештеник у Вери, 1914-1915.[21]
Лазар Сабовљевић (1899-1906), рођен 26. 07. 1875. у Нерадину. Свршио Гимназију с матуром и Богословију у Карловцима, 1895-1899. Током школовања члан је и благајник богословског књижевног друштва Слога. Као ученик завршне године, одлуком Саборског одбора од 21. 09. 1898, из Клирикалног фонда добија стипендију од 120 форинти. Рукоположен за ђакона 24. 10. 1899, за презвитера 26. 10. 1899, од Епископа бачког Митрофана Шевића. Удов, једно дете, син Богољуб, рођен 1900. у Брестачу. Супруга му се звала Јелена-Јелка, девојачко презиме Малушевић. Преминула је веома млада, у 24 години, и сахрањена на гробљу у Брестачу, крај рано умрлог сина Бранка. Лазар је доцније капелан и протопрезвитерски помоћник у Саборној цркви у Карловцима, и протојереј Доње цркве. Члан Архидијецезалног школског одбора 1908. Објављивао је краће текстове у Новосадској Застави. За време Првог светског рата два пута је хапшен у Карловцима и затваран у зграду Кадетске школе у Сремској Каменици.[22]
Теодор (Бошко) Момировић (1906-1914).
Доситеј Теодоровић (1916), јеромонах манастира Крушедола (Летопис). У Брестач стигао из Свилоша, након погибије пароха Теодора Момировића. На почетку рата, током августа 1914, једно време провео у затвору као таоц, а затим пуштен.[23]
Илија Аћимовић (1917-1921), рођен 19. 12. 1878. у Мирковцима. Свршио Гимназију у Винковцима, Богословију у Карловцима 1898-1902. Током школовања добијао стипендију из Клирикалног фонда у вредности од 120 форинти годишње. Рукоположио га Епископ бачки Митрофан 1902. у манастиру Беочин. Говорио немачки, ожењен, имао двоје деце. Пре Брестача служио у Маркушици 1903-1906, Рачи 1906-1908 и Мартинцима 1909. Претплатник је Државног календара Краљевине СХС 1921.[24]
Стеван С. Аврамовић (1921), из Сремских Карловаца, потом парох у Сибачу (1923) и Карловцима 1947. Протојереј, носилац напрсног крста. Похађао Богословију у Карловцима, 1908-1912. Августа 1914. био ухапшен и затворен, а онда пуштен да се врати у Сибач.[25]
Јован А. Тошић (1923). Рођен 1883. у Бежанији. Свршио Гимназију и Богословију у Карловцима, 1901-1908. Рукоположен 1908. Ожењен. Пре Брестача служио у Суботишту 1909, а након Брестача у Крњешевцима и Бежанији, где је на месту пароха наследио свог оца Атанасија.[26]
Петар Димитријевић (1927).[27]
Живојин Јанковић (1928-1933), родом из Сремске Митровице. Богословију у Карловцима похађао 1911-1913.[28]
Ђорђе Станојевић (1934-1935), после у Сибачу.[29]
Милисав М. Тодоровић (1938), доцније у Суботишту (1939).[30] (Летопис).
Вићентије Јовић, јеромонах, 1945-1953. Према Матичним књигама, он је сахрањивао Брестачане изгинуле на Сремском фронту, у пролеће 1945, чак и виђеније локалне комунисте. Успротивио се рушењу капеле 1948.[31]
Рафаило Бабић (1954), јеромонах. Пре Брестача служио у Рајевом селу и Мохову, у којем га власти хапсе и затварају 1952. Након пензионисања, живео у Рајевом селу.[32]
Милутин В. Миленковић, професор (1955). Публициста. У Православљу писао о Милутину Миланковићу, у Православној мисли 1968. штампао `Календар  за сву хришћанску прошлост и далеку будућност: стари и нови стил`. Аутор је књиге Природне лепоте и богатство Поморавља, Стига, Браничева, Звижда и Хомоља, издате у Београду 1935. Пре Брестача парох у Јакову, 1950-1952, и поново 1958-1959.[33]
Живко Сувајџић, (1922-2008), на служби у Брестачу  од 1955-1961; родом је из Врдника, доцније свештеник у Гргуревцима и Шуљму, најзад у Врднику, где је произведен у протојереја и архимандрита, након што прима анђелски образ-монашки постриг. Почива у порти манастира Раванице.[34]
Миодраг Матић, (1961-1968). Рођен у Ваљеву 1933. Са супругом Радмилом, медицинском сестром родом из Суботишта, погинуо 13. новембра 1968. у саобраћајној несрећи. Имао сина Растка.
Миленко Тукелић (1968-1975). Рођен 1946. у Крњешевцима, од оца Павла, црквеног појца, и мајке Јелене. Основну школу похађао у родном месту и Шимановцима, Богословију у Призрену 1961-1965. Након Брестача са супругом Георгином одлази у Шашинце (1975-1990), затим у Сремске Лазе и Јанковце (1990-1992), онда у Чортановце (1992-1994) и најзад у Сусек (1994-2008), где је и пензионисан. Живи у Сремској Митровици.
Велизар Живановић, рођен 1953. у Свилеуви код Коцељева. Службује у Брестачу од 1975-1978, доцније у Војки и Сурчину као протонамесник. Има достојанство протојереја-ставрофора, секретар је  Епископа сремског Г. Василија и старешина Саборног храма Светог оца Николаја у Карловцима.
Боривој Веселиновић (1978-1987). Рођен 12. маја 1946. на Љукову, где је похађао прва четири разреда основне школе, а друга четири у Инђији. Прве две године Богословије учио у Београду, а друге две у Карловцима. Служио у Прхову (1973-1978), Брестачу и Суботишту (1978-1987), Добановцима (1988), Путинцима (1988-1998), Љукову (1998-2009). Ожењен Лепосавом из Жарковца. Преминуо 2009.
Томислав Којић, од 1988. до данас. Рођен је 22. септембра 1964. у Доњој Борини код Малог Зворника, од оца Драгомира и мајке Станојке. Основну школу похађао у месту рођења, а Богословију у Карловцима, коју завршава 1985. Рукоположен у чин ђакона 15. децембра 1987. у манастиру Јазак, у чин свештеника 19. децембра 1987. у Саборном храму у Карловцима  (оба пута од Њег. преосвештенства Еп. Сремског Г. Василија). За свештеника у Грабовцима постављен 1. јануара 1988, где службује до 16. септембра исте године, а од тада до данас на служби је у Брестачу и Суботишту. Одликован је звањем протонамесника, 7. јула 2007. Ожењен Славком.
Епитропи (председници црквених одбора)[35]
Веселин Стојановић, 1751; Станоје Стојановић, 1751-1754; Јован Радовановић, 1756; Рафаило Стефановић, 1789-1790; Сергије Јовичић, 1851; Милош Зорић, 1856; Јован Ђуричић, 1870; Прока Сретковић, 1895-1897; Драгомир Стојаковић, 1897-1900; Никола Радосављевић, 1900-1905; Душан Зорић, 1907-1909; Чеда Цветковић, 1914; Ранко Сретковић, 1914.
Црквени тутори
Игњатиј Стојановић, 1751; Радојица Станковић, 1754;  Радојица Милутиновић, 1756; Дамјан Станимировић, 1835; Живојин Николић, 1870; Мојсило Стојаковић, 1872; Ненад Ђурић, 1894; Петар Кокиновић, 1914.
Црквени појци
Урош Малешевић, 1863; Ђорђе Микашевић из Парага, 1876-7; Петар Зорић, 1893; Крста Прокин Николић, 1906-1913; Кузман Стојаковић, 1922; Давид Ивановић из Стапара, 1933; Стеван Стојаковић, 1940/41.

Брестачани са свршеном Богословијом:
Стефан Југовић, рођен око 1780, ожењен, родитељи земљоделци, био учитељ два лета у Бежанији, а затим свештеник (1825). Учио за попа 1797-1799, у Карловачкој Богословији.[36]
Јован Поповић, рођен око 1780, свршио Гимназију у Карловцима, од 1798-1800, похађао карловачку Богословију.[37]
Максим Живковић. Потиче из чувене породице Брестачких трговаца, чији је родоначелник Баја Живковић. Отац му се звао Пантелејмон, а мајка Јулијана. Према записима локалних свештеника, Пантелејмон и његова супруга Јулијана, имали су четворо деце, три сина и кћер, Алексија, Прокопија, Максима и Марију. У регистру солдата из Буне 1848, Алекси је 25 лета, што казује да је свет угледао 1823. Као десетогодишњак кумује у Брестачком храму Светих Архистратига Михаила и Гаврила, Марији, ћерки Андреја и Гроздане Игњатовић. Средњи син, Прокопије, како је заведено, крштен је 19. јула 1829. Кума му је Ева Георгијевић, житељница Румска. Заобилазимо овај пут Максима и наводимо његову сестру Марију због једног значајног повода. Још смо код Матичних књига. Године 1850, поводом кумства породици Игњатовић, уз Маријино име је додата напомена да је она кћи почившег Панте. Дакле, Максим остаје без оца с једва 18 лета. Даљих записа о његовој браћи и сестри више нема.
Мајка Јулијана реченог Максима рађа иза Аранђеловдана, 12. новембра 1832, по старом календару, на дан Светог Јована Милостивог и прочих. Крштен је равно месец касније, на Материце, другу недељу пред Божић. Кума је била Ева, кћи почившег Кирила Панаотова из Руме, по свој прилици Цинцара, а парох Петар Стојановић, доцније учесник Мајске скупштине 1848, треће колено Брестачких пастира Стојановића. Изгледа да је Максимово образовање било с прекидима, јер га је окончао у својој 26 години. Похађао је прва три разреда основне школе у Брестачу, код младог учитеља Стефана Лазића, родом из Брестовца, којем недељом и празником помаже у чтенију и појању у цркви. Скромно школско здање било је у близини православног храма, на путу за Буђановце, у крају који је народ називао Кућер. На дан храмовне славе, 13. јула, учествује у литији, носи барјак и пали свећу свом претку Баји. Његова побожна мати, и учитељ, свршени осечки препарандиста и карловачки  богослов, уливају му прва општа знања и љубав ка Богу, вери и жртви својих отаца. У то време Брестачку школу, од око 150 јуноша за њу стасалих, једва да похађа тридесетак ђака. Своје даље образовање наставља у Карловцима, у чувеној Гимназији. Био је одличан ученик у свим разредима, и током школовања, 1856, штампан му је писмени рад под називом Слово. Његов школски пут га води даље, овај пут у Богословију, расадник будућих пароха, из које излази са знањем мађарског и латинског.

  
Рукоположен је 1858. за ђакона. Исте године упловљава у брачну луку. Венчао се с Љубицом, 28. априла 1858, ћерком Константина Николајевића, најстаријег сина Јоакимовог. Пред олтар их је привео архимандрит Беочински Лукијан, млађи брат Костин, чије је мирско име Љубомир. Кум им је Константин Руварац, књижевник, син поп Василија, и брат Илариона и Димитрија Руварца, чувених историографа српске Цркве. Куму је у то време 21 година, и студент је права и естетике у Бечу. Стари сват је Александар Јанковић, житељ Нерадина. Према једном запису из 1876, Максим и Љубица имали су мушко дете. Године 1862. бива рукоположен за презвитера, од Епископа Сергија Каћанског и Самуила Маширевића. Исте и наредне 1863, Максим је протопрезвитерски капелан у Карловцима и катихета Науке хришћанске у VII и VIII разреду карловачке Гимназије. Тако се њен некадашњи полазник поново вратио међу ђачке клупе. Затим је одређен за пароха у Старом и катихету у Новом Сланкамену, 1864, где остаје у наредних четврт века. Године 1864, умире Коста, његов венчани кум, велика родитељска и национална нада, и бива погребен у Старим Бановцима. Максимов рад на црквеном и просветном пољу награђен је црвеним појасом 1878. На 66 седници загребачког Сабора Краљевина Хрватске, Славоније и Далмације, од 15. фебруара 1887, потврђен је за народног заступника за изборни котар Стара Пазова. Дао је новчани прилог за градњу споменика С. Стратимировићу 1894. Заслужан је за обновљење цркве у Белегишу.  За пароха у Бешки, једном од највећих сремских села, изабран је после Ускрса 1889. и у њој остао свега годину дана. На свештеничком месту наследио је свог претходника, Николу Константиновића. Као пастир Бешчански конкурисао је за окружног протопрезвитера у Митровици, 30. новембра 1889. Доцније постаје члан Саборског и Административног одбора у Карловцима. Служио је Богу и људима вредно и предано 45 година, од тога последњих 17 у Новим Карловцима (Сасе), где је једно време радио као учитељ у школи којом је управљао Василије Руварац. Преминуо је 1907. и сахрањен на Сасанском сеоском гробљу. Очуван му је надгробни белег.[38]
Сава Теодоровић. Рођен је у Брестачу, 10. јануара 1858, преминуо у Земуну, 1938. Отац му је био парох. Основну школу Сава је похађао у Брестачу и Иригу. Свршио је Велику гимназију, положивши испит зрелости са одликом (1877) и богословске науке (1881) у Карловцима, с врло добрим успехом; рукоположен 02. 07. 1882. за ђакона, 13/25 11. 1885. у презвитера. Редовни професор и катихета Краљевске реалне (осмогодишње) гимназије и Трговачке академије у Земуну до првог светског рата (06. 09. 1882 - 01. 02. 1913). Управитељ српских народних вероисповедних школа у Земуну. Члан испитне комисије за оспособљење катихета на средњим школама Карловачке Митрополије био је скоро три деценије, и вршио је дужност члана разних комисија за унапређење верске наставе у основним и средњим школама. Од 1913 - 1920. у пензији. Реактивиран је 01. 09. 1920. и до 1925. предаје латински језик у истој гимназији. Поново је пензионисан  01. 05. 1925. Одликован црвеним појасом 1894. Земунска гимназија је основана 1858, као четврта у Српству, после Карловачке, Румске и Новосадске. „Није било необично да се три наставника после наставе заједно враћају кући, али је редак случај какав је био у Земуну, да се три наставника веронауке (Сава Теодоровић, др Иво Краљевић и рабин др Хинко Урбах), улицом шетају и разговарају једног дана латински, другог дана грчки, а трећег дана хебрејски. Већ и сама чињеница да стари Земунци памте ове ‘мандаринске разговоре' говори о угледу који су уживали професори Земунске гимназије код грађана”.


Аутор је следећих уџбеника: Православна моралка: за више разреде средњих школа, Нови Сад, 1899; Православно морално учење: и неколико приговора против њега, С. Карловци, 1900. и 1901; Православна догматика: са апологетским разјашњењима – за више разреде средњих школа и препарандије, С. Карловци 1909, 1917. и 1931; Православно морално богословије за више разреде средњих школа и препарандије, С. Карловци, 1901, 1907, 1918, 1931, 1939; Основи веронауке, Београд, 2002.
Сава Теодоровић један је од најбољих познавалаца старог Карловачког појања. Писао је црквене беседе и разне чланке, понајвише апологетског, етичког и догматског садржаја, у Гласу истине, Српском Сиону, Хришћанском веснику, Веснику Српске Цркве, Богословском гласнику и Пастирској речи.[39]

 ____________________________________________
    обавезно погледати и: одломак из књиге НЕБЕСКИХ ВИСИНА ЗЛАТНИ КРСТ
             ____________________________________________________________



[1] B. W. Mc Gowan, Sirem Sancagi Mufassal Tahrir Defteri, 304.
[2]О свештеницима Г. Берисављевићу, И. Стефановићу, Јовану старијем и Василију Сретковићу, више у поглављу под насловом Натписи на надгробним споменицима. У загради дајемо године службе.
[3] АСАНУК, III, ПМ "Б", кут. 15, инв. бр. 2.
[4]Српска православна Митроп. карловачка, 321; АСАНУК, МПА, 1751/170; МПБ, 1767/90.
[5] П. Момировић, Стари српски записи и натписи у Војводини, књ. 1, 265.
[6] Српска православна Митроп. карловачка, по подацима од 1905, 233.
[7] Исто.
[8] АСАНУК, Списак богослова карлов. богословије 1794-1820; К 1827, 47/118.
[9] АСАНУК, К 1805, кут. 20/32; К 1816, кут. 34/21.
[10] АСАНУК, К 1810/11, кут. 27/27; К 1812, кут. 29/196; МПБ 1812/10.
[11] АСАНУК, К 1819, кут. 39/98.
[12] ИАС, СПЦ Брестач, МК крштених.
[13]АСАНУК, К, 1852/58; К 1831/32, кут. 52/107; Косовац, 347; МК крштених; Преписка Милица-Вук-Мина, 67; П.П. Његош, Лажни цар Шћепан Мали, 198.
[14] О Радовановићу и Љубинковићу, у Српска православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год., 233.
[15] АСАНУК, К, 1852/60; МПА 1864/129; 1868, К 192/122; МПА 1870/320.
[16] АСАНУК, АО Ексибит за год. 1890, бр. 388; К 1856/253; МПА 1864/129, К 1865, 247/177; Преписка Милица-Вук-Мина, 166.
[17] Косовац, 233, 284, 347; АСАНУК, Арх. Ш.О. 1875, кут. 3, 103/96; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, 187.
[18] АСАНУК, Списак рукополож. свештеника 1873-1910, К 1909, 234/183, К 1914, 261/628; Косовац, 210, 212, 245, 347; Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 238; Именик достојанственика, чиновника и јавних службеника краљев. Хрватске и Славоније, 212; Српски Сион, 1907, бр. 3, 3.
[19] АСАНУК, Списак рукоположених свештеника 1873-1910, К 1915, 270/622; Српска православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год., 284, 313; Српски Сион, бр. 7, 1894, 110,  бр. 1, 1897, 13; бр. 7, 1898.
[20] АСАНУК, Списак рукоположених свештеника 1873-1910; 1870, К 495/28; Именик достојанственика, 1896, 284 и 1898, 289; Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 233.
[21] Шематизам за год. 1892, 50; Српски Сион, V, 1896, 78/79 и бр. 40, 1899,  650; Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 248.
[22]АСАНУК, Списак рукополож. свештеника 1873-1910, К 1914, 267/174 и 169; Косовац, 212, 297, 372; Именик достојанственика, 1904, 259; Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 252; Српски Сион, 1898, бр 39, 629.
[23] АСАНУК, К 1914, 267/62.
[24] П. Момировић, Стари српски записи и натписи у Војводини, књ. 5, 315; Српска православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год., 230, 338, 343; Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 222; Српски Сион, 36, 1898, 584; Календар, Београд 1921, 59-60; Именик достојанственика, 1917, 116.
[25] Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 221; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, 333 и 404; АСАНУК, К 1914, 267/62.
[26] Српска православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год., 347; Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 256; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, 361.
[27] Казивања Р. Рацковића.
[28] Н. Гавриловић, Карл. богословија 1794-1920, 233; АЈ,  Фонд 69, 1918-1933.
[29] АВ, Ф126/II – 3407/936.
[30] Летопис; П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, 385.
[31]Летопис парохије и цркве у Брестачу; ИАС, СПЦ у Брестачу, Књига преминулих 1945-1949.
[32] Д. К. Петровић, Историја сремске епархије, 119.
[33] П. Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, 428-429.
[34] Православље, Београд, 2008; Д. К. Петровић, Историја сремске епархије, 113.
[35] Епитроп – члан извршног органа власти црквеног одбора, који у присуству политичких власти саставља инвентар о покретној и непокретној црквеној имовини и одговоран је за вођење црквене благајне.
[36] АСАНУК, Списак богослова карловачке богословије 1794-1820.
[37] Исто.
[38] Н. Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, 255; Српска православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год., 299; АСАНУК, 1858, К 1147/531, К 1864, 78/170, К 1873, 83/22, К 1876, кут. 140, 184/111; ИАС, МКВ СС, 1858; Глас истине, Н. Сад,1889, 126, 335; К. Петровић, Историја срп. прав. велике гимназије карловачке, 334; Кронологички и алфабетички Нашастари, 130; С. Станојевић, Народна енциклопедија, том 4.
[39]АСАНУК, Списак рукоположених свештеника 1873-1910; Списаније архидијецезе карловачке 1873-1910, каса; Косовац, 371; С. Станојевић, Народна енциклопедија, IV, 536; К. Петровић, Историја српске православне велике гимназије карловачке, 334; Српски Сион, бр. 33, 1894, 521.

      = извор: Предраг Пузић НЕБЕСКИХ ВИСИНА ЗЛАТНИ КРСТ
Црква св. Архангела Михаила и Гаврила у Брестачу, . -  Пећинци:: Народна библиотека, 2015.  - 144 стр.; илустр.; 25 цм.

        ____  САДРЖАЈ

МОЛИТВА СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ
***
Јован Милановић: Предговор
УВОД ИЛИ КРАТКА ИСТОРИЈА СЕЛА БРЕСТАЧ И ЊЕГОВЕ ЦРКВЕ
ЦРКВА У ТУРСКО ДОБА
Списак са именима мештана
ЦРКВА ЗА ДОБА АУСТРИЈЕ
Стара црква
Нова црква
Просветна улога цркве и свештенства
Милица Брестачу у походе
ЦРКВА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
Запис о црквеној слави
РАТНО И ПОРАТНО ДОБА
КЊИЖЕВНО-АРХИВСКИ СПОМЕНИЦИ
МАТИЧНЕ КЊИГЕ, 1827 - 1909
ХРОНОЛОГИЈА РАДОВА НА ЦРКВИ, МАЈСТОРИ И ДАРОДАВЦИ, 1816 – 2006
НАРОДНИ ОБИЧАЈИ У БРЕСТАЧУ
Бадњи дан
Божић
Мали Божић
Ускрс
Чисти понедељак
Лазарева субота
Ивандан
Свети Козма и Дамјан
КРСНЕ СЛАВЕ БРЕСТАЧКИХ ФАМИЛИЈА
НАТПИСИ НА НАДГРОБНИМ СПОМЕНИЦИМА У ПОРТИ ЦРКВЕ У БРЕСТАЧУ
Георгије Берисављевић, ? – 1762
Стојан Стефановић, ? – 1782
Игњатиј Стефановић, 1728 – 1797
Јован Сретковић, 1736 – 1803
Баја Живковић, 1748 – 1807
Василије Сретковић, 1795 – 1831
Теодор (Бошко) Момировић, 1883 – 1914
КАПЕЛА СВЕТЕ ПЕТКЕ
СВЕШТЕНИЦИ БРЕСТАЧКЕ ЦРКВЕ, 1566 – 1987
Епитропи
Црквени тутори
Црквени појци
БРЕСТАЧАНИ СА СВРШЕНОМ БОГОСЛОВИЈОМ
Стефан Југовић, 1780 - ?
Јован Поповић, 1780 - ?
Максим Живковић, 1832 – 1907
Сава Теодоровић, 1858 – 1938
БРЕСТАЧКО ГРОБЉЕ

ДОКУМЕНТА:
Детаљ о Брестачу из турског пописа Сремског санџака (1566).
Извод из Протокола Епархије сремске о канонској визитацији цркве у Брестачу (1748).
Извод из Протокола Епархије сремске о канонској визитацији цркве у Брестачу (1751).
Извод из Протокола Епархије сремске о канонској визитацији цркве у Брестачу (1754).
Извештај Брестачког свештеника Игњатија Стефановића о броју исповеђених у шест села Митровачког протопопијата (1790).
Тужба Михаила Стефановића против брата Гаврила због узурпације имовине, упућена митрополиту Стратимировићу (1804).
Извештај Митровачког протопрезвитера, адресиран на митрополита Стратимировића, о упокојењу Брестачког свештеника Јована Сретковића (1812).
Сведочење браће Лукић о погибији мужа Руже Гавриловић из Јадра, која моли за дозволу да се уда у Брестач (1813).
Молба удове Стоине Игњатовић из Брестача, упућена митрополиту Стратимировићу, за дозволу да се уда по други пут (1816).
Извод из Брестачке Матичне књиге венчаних (1817).
Молба Брестачког учитеља, свршеног богослова, Василија Сретковића, упућена митрополиту Стратимировићу, да буде рукоположен у ђакона (1819).
Потврда Брестачке општине, којом се потврђује да Брестачки учитељ Василије Сретковић беспрекорно обавља свој посао, и да је као такав погодан за ђакона (1819).
Митровачки протопрезвитер обавештава митрополита Стратимировића о раскиду договореног венчања у Брестачу (1819).
Уговор, склопљен између црквене општине села Брестача и дрворесца Павла Бошњаковића, за израду иконостаса и певница (1822).
Молба Брестачког ђакона Василија Сретковића да буде рукоположен у свештеника (1825).
Митровачки протопрезвитер Андреј Радовановић извештава митрополита Стратимировића о упокојењу Брестачког свештеника Василија Сретковића (1831).
Молба Брестачког ђакона и учитеља Петра Стојановића да буде рукоположен у свештеника (1831).
Уговор склопљен између црквене општине села Брестача и сликара Константина Лекића и златара Димитрија Лазаревића, за сликање, позлату и марморирање иконостаса, певница, ариепископског престола и зидова цркве (1834).
Потврда Брестачке општине да је учитељ Александар Јовановић погодан за ђакона (1835).
Извод из Брестачке Матичне књиге венчаних (1837).
Молба Брестачана Григорија Николића, упућена Конзисторији у Сремским Карловцима, да се ожени по други пут (1839).
Уговор Брестачке црквене општине и Јована Ебле, зидара из Новог Сада, о поправци и малтерисању местног православног храма (1846)
Рачун прихода и расхода српске православне цркве у Брестачу (1851).
Извод из Брестачке Матичне књиге крштених (1852).
Атестат Брестачке општине у корист Стане Теодоровић (1855).
Сведочење Брестачана Михаила Гудовића и Новака Кромпића о Стани Теодоровић (1855).
Списак способних за исповед душа парохије Брестачке (1856).
Уговор између црквене општине села Брестача са мајстором Јевтимијем Коларићем о поправци и малтерисању торња на цркви (1856).
Молба Брестачана Рафаила Сретковића, упућена патријарху у Карловце, да се ожени по други пут (1857).
Тужба тројице Брестачана против свештеника Илије Малешевића, упућена Самуилу Маширевићу, Патријаршије српске администратору (1863).
Свештеник из Брестача, Илија Малешевић, у писму Епископу Самуилу Маширевићу, одговара на оптужбе које су против њега поднели тројица Брестачана – прво писмо (1863).
Брестачан Никола Николић, црквени тутор, сведочи у корист свештеника Илије Малешевића (1863).
Свештеник из Брестача, Илија Малешевић, у писму Епископу Самуилу Маширевићу, одговара на оптужбе које су против њега поднели тројица Брестачана – друго писмо (1863).
Уговор између Црквене општине из Брестача и мајстора Карла Хофмана и Франца Алтмана, о постављању новог крова и црепа на цркви (1865).
Молба Брестачанке Босиљке Веселиновић, упућена патријарху Самуилу Маширевићу, за дозволу да се уда по други пут (1868).
Молба Живојина Јанковића упућена Конзисторији у Сремске Карловце, да га разреши брака од Марије Магарашевић(1868).
Извештај Алексе Баковљева, школског среског надзорника, о стању школе у Брестачу и сукобу свештеника и учитеља (1874).
Тужба Дамјана Крњулца против супруге Пелагије, упућена патријарху у Сремске Карловце (1876).
Молба Брестачког свештеника Јована Магарашевића вишим црквеним властима да му се издејствује уредније давање месечних принадлежности (1891).
Молба четворице Брестачана, упућена вишим црквеним властима, да им се умањи порез (1894).
Писмо Црквене општине Брестач, са извадком ванредне скупштине, упућено вишим црквеним властима у Сремске Карловце (1895).
Спор Црквене општине села Брестач и појединих кућедомаћина о неизмиреном порезу (1895).
Закључак Црквене општине Брестач упућен вишим црквеним властима у Сремске Карловце (1896).
Црквена општина Брестач бира изасланике за Народни црквени сабор у Сремским Карловцима (1897).
Молба Црквене општине у Брестачу, упућена вишим црквеним властима, за препоруку код Одјела за богоштовље и наставу за добијање новчане помоћи (1898).
Записник црквене скупштине са темом о приходима и расходима (1898).
Брестачки црквени одбор доноси одлуку о покривању црквене куће црепом (1900).
Извештај Митровачког протопопа Авакума Стајића о раду Брестачког црквеног одбора (1900).
Извадак из записника Црквене скупштине у Брестачу – бирање нових одборника и брисање неутеривих дугова (1906).
Свештеник Теодор Момировић у писму Конзисторији одговара на оптужбе учитеља Стојана Аралице (1909).
Записник ванредне седнице Црквеног одбора, поводом права на упражњене столове у цркви (1909).
Брестачки свештеник извештава духовне власти у Сремским Карловцима о броју православних становника у месту (1914).
Брестачка црквена општина извештава Конзисторију у Карловцима о набавци материјала за поправку ограде на црквеној порти (1914).
Именик чланова црквене скупштине и одбора у Брестачу (1914).
Брестачки свештеник Теодор Момировић обавештава конзисторију да није интерниран (1914).
Библиографија
Скраћенице
Географски регистар
Захвалница
О аутору


______________ БИБЛИОГРАФИЈА

Андрија Љ. Лисац, Српска манастирска и црквена добра у Сријему 1941. године, Зборник за друштвене науке, 16, Нови Сад, 1957.
Бисерка Гавриловић, Неки дрворезбарски центри у Војводини, РАД Војвођанских музеја, 3, Нови Сад, 1954.
Божидар Д. Јовановић, Ђорђе Глибоњски и астрономија, Зборник развој астрономије код Срба III, Београд, 2004.
Велимир Михаиловић, Српски презименик, Нови Сад, 2002.
Bruce W. Mc Gowan, Sirem Sancagi Mufassal Tahrir Defteri, Ankara, 1983.
Грађа за повијест школства краљевина Хрватске и Славоније од најстаријих времена до данас: од године 1780. до 2. ожујка 1835, свезак II, прибрао и уредио Антун Цувај, Загреб. 1910.
Димитрије Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18 веку (1740-1780), Сремски Карловци, 1929.
Димитрије Руварац, Изборни Сабор 1713. и попис села која су потпадала под београдског митрополита од 1699-1719, Архив за историју српске православне карловачке митрополије, година I, С. Карловци, 1911.
Динко Давидов, Злодела и греси: уништене српске цркве и манастири Сремске епархије 1941-1950, Београд, 1990.
Душан К. Петровић, Историја сремске епархије, Сремски Карловци, 1970.
Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7, књ. 1, Београд, 1950.
Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књ. 2, Нови Сад, 1990.
Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд, 2008.
Душанка Динић-Кнежевић, Наша критичка историографија о српском живљу на подручју данашње Војводине у средњем веку, Зборник Матице српске за историју, бр. 54, Нови Сад, 1996,
Ђорђе Рајковић, Милица Стојадиновић Српкиња, песмотворка и списатељица српска, Путник, 1862, св. 4
Ђура Даничић, Рјечник хрватскога или српског језика, Загреб, 1976.
Емил Пико, Срби у Угарској – њихова повесница, повластице, црква, политичко и друштвено стање, прев. Др Стеван Павловић, Нови Сад, 1883, књ. 1
Именик достојанственика, чиновника и јавних службеника краљевина Хрватске и Славоније, Загреб, 1894; Исто, 1904; Исто, 1917.
Коста Петровић, Статистички подаци о Сремској епархији у 1750-1751 години, Зборник за историју Матице српске, 16, Нови Сад, 1956.
Коста Петровић, Историја српске православне велике гимназије карловачке, Нови Сад, 1951.
Кронологички и алфабетички Нашастари к стенографичким записницима Сабора Краљевина Хрватске, Славоније и Далмације за трогодиште 1884-1887, Загреб, 1899.
            Мила Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад, 1996.           
            Милан Улић, Српска православна црква у Сремској Каменици, Нови Сад, 1981.    
Милорад Бабић, Црква Светог оца Николаја у Старим Бановцима, Ст. Пазова, 2011.
            Милош Рашић, Традиционално наслеђе у Брестачу (рукопис).
Миодраг Коларић, Класицизам код Срба, 3, Београд, 1967.
Нада Ј. Вујиновић, Вуковар једне младости, Београд, 2000.
Никола Гавриловић, Српске школе у Хабсбуршкој монархији у периоду позне просвећености 1790-1848, Београд, 1999.
Никола Гавриловић, Карловачка богословија 1794-1920, Сремски Карловци, 1984.
Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 1, Нови Сад, 1993; књ. 2, Нови Сад, 1995; књ. 5, Нови Сад, 2001.
Петар Петровић Његош, Лажни цар Шћепан Мали, Загреб, 1851.
Предраг Пузић, На бари село – Књига о Брестачу (рукопис).
Преписка Милица-Вук-Мина, прир. Р. Гикић, Н. Сад, 1997.
Олга Зиројевић, Сремске цркве и манастири у турским пописима из друге половине XVI века, Зборник Матице српске за ликовну уметност, Нови Сад, 25/1989.
Радмила Гикић, Преписка Милице Стојадиновић Српкиње са савременицима, Н. Сад, 1991
Радмила Гикић Петровић, Живот и књижевно дело Мили Стојадиновић Српкиње, Н. Сад, 2010
Радомир Прица, Насеља у Срему, Насеља у Срему - настанак, развој, значајни историјски догађаји, Сремска Митровица, 1991.
Радослав Перовић, Грађа за историју српског покрета у Војводини 1848-1849, Београд, 1952.
Саво Б. Јовић, Утамничена црква, Београд, 2007.
Сеоске цркве и гробља у Војводини, Нови Сад, 2000.
Славко Гавриловић, Хајдучија у Срему у XVIII и почетком XIX века, Београд, 1986.
Славко Гавриловић, Прилог историји трговине и миграције, Београд, 1969.
Срета Пецињачки, Православно-тривијалне школе на подручју карловачке митрополије у 1772. години, Београд, 1969.
Срета Пецињачки, Подаци из 1807/8 године о српским школама у Срему, РАД војвођанских музеја, 21-22, Нови Сад, 1972-1973.
Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, по архивским списима приредио Димитрије Руварац, Сремски Карловци, 1902.
Српска православна Митрополија карловачка, по подацима од 1905. год., уредник Мато Косовац, С. Карловци, 1910.
Станоје Станојевић, Народна енциклопедија, том 4, Београд, 1929.
Тоша Искруљев, Распеће српског народа у Срему и Маџари, Нови Сад, 1936.
Франц Миклошич, Monumenta Serbica spectantia Serbiae, Bosnae, Ragusii, Viennae, 1858.
Хрватска на тајним земљовидима 18. и 19. стољећа, Загреб, 2001.
                Шематизам источно-православне српске архидијецезе сремско-карловачке за годину 1892, Н. Сад, 1892.


      ___   



Нема коментара:

Плусвамперфект - подстицај

ОВА КЊИГА ЈЕ РЕЗУЛТАТ АКЦИЈЕ РЕДАКЦИЈЕ ДРУГОГ ПРОГРАМА РАДИО БЕОГРАДА И ТРАДИЦИОНАЛНОГ КОНКУРСА ЛИСТА САВЕЗА ОМЛАДИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ „МЛАДОСТ". И РАДИО БЕОГРАД И ЛИСТ „МЛАДОСТ" ОДВАЈАЛИ СУ РЕДОВНО, ИЗМЕЂУ ДВА 25. МАЈА, У СВОЈИМ ЕМИСИЈАМА И НА СВОЈИМ СТРАНИЦАМА ЈЕДАН ДЕО ВРЕМЕНА И ПРОСТОРА ЗА ПОЕТСКО СТВАРАЛАШТВО МЛАДИХ. ПРЕД ВАМА ЈЕ ЗБИРКА КОЈА НИ У КОМ СЛУЧАЈУ НЕ ПРЕДСТАВЉА АНТОЛОГИЈУ НАЈМЛАЂЕ ПЕСНИЧКЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, ВЕЋ САМО КЊИГА КОЈА ЖЕЛИ ДА ПОДСТАКНЕ НЕГОВАЊЕ ЛЕПЕ РЕЧИ КОД МЛАДИХ И САДРЖИ ОСТВАРЕЊА ОНИХ МЛАДИХ ПЕСНИКА КОЈИ СУ У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ ПОСЛАЛИ, КАКО ТО У НАСЛОВУ ПИШЕ, „НАЈЛЕПШЕ СТИХОВЕ".... (....)

У ЕМИСИЈИ „ДЕЖУРНИ СТУДИО" ДРУГОГ ПРОГРАМА РАДИО БЕОГРАДА ПОСТОЈИ СТАЛНА РУБРИКА „НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ". ИЗ НЕДЕЉЕ У НЕДЕЉУ РЕДАКЦИЈИ МЛАДИ ПЕСНИЦИ ШАЉУ НА ХИЉАДЕ СВОЈИХ СТИХОВА. ПЕТАР ПАЈИЋ, ПОРЕД КОМЕНТАРА ТЕ ПОЕЗИЈЕ, У СВАКОЈ ЕМИСИЈИ БИРА ПО ЈЕДНУ, НАЈУСПЕЛИЈУ ПЕСМУ. ОВДЕ ЋЕТЕ НАЋИ ПЕСМЕ ИЗАБРАНЕ ОД НЕКОЛИКО ХИЉАДА АУТОРА, КОЈИ СУ СЕ ЈАВИЛИ ОД ЈУНА ПРОШЛЕ ДО МАЈА ОВЕ ГОДИНЕ. ЗБИРКА ЈЕ ИЛУСТРОВАНА ВИЊЕТАМА И ЦРТЕЖИМА МЛАДИХ СЛИКАРА, ИЗАБРАНИМ, ТАКОЂЕ, У ЕМИСИЈИ „ДЕЖУРНИ СТУДИО". ИЗБОР ЈЕ ИЗВРШИО ПРЕДРАГ НЕШКОВИЋ.
Кад прелистате и упознате оно што је штампано између корица књиге, која је, не случајно, узета као знак препознавања ове локације, видећете, међу ауторима, и не мали број оних, за које нико жив није знао пре 44 године, а данас представљају занимљиве песничке појаве, међу којима има и не мали број оних са природним стваралачким развојем. Тако се почињало. Некада. Пре скоро пола века. Такмичењем. Вреди на то подсетити, и више: обновити и усталити као праксу, примерену данашњем времену и технолошком развоју. Због чега? Због оних који долазе. Због оних који ће увек долазити...

Популарни постови