КАД ПЕТЛОВИ КУКУРИЧУ ПРЕ ВРЕМЕНА / Милан Косовић

Пролазећи путем крај куће Мишљеновачких Лук. (Снимак Иван Лукић, Заветине, август 2013)

КАД ПЕТЛОВИ КУКУРИЧУ ПРЕ ВРЕМЕНА

  

А није да нисам тражио

Са црним вранама на длану

Сат кадa се кољу петлови

Клонфери им на  крововима

Подигоше споменикe

Али то су петлови како ветар дува

Кад се некоме угаси звезда

То су петлови кривци

Пожеле добро кући и укућанима

Па макар кућа и била празна

У време малог заранка

Удахну заветрину

Па да се на починку растанемо

Када падне мрак

Он попали светла

Да га држе на окупу

Да се не расплине на тмини

А није да нисам тражио

Да извучем из зидова тишину

Док петлови јутро не разбуде

КАКО ЋУТИ ШУМА 

Срце ми je отекло

Ја не чујем  ни птицу

Над потоком пуним месечине

Ћути шума

Дубока и далека

Уморила се од своје лепоте

Речито ћути

Украо сам мали део звука

Из немог   говорa биља

Често све стане

Једино се оглашава куцање мога срца

Па нека ме чује цела шума

Баш ме брига

МОЛБА ЗАДУЖБИНАРУ

(Мудри људи су одувек знали да је њихово само оно што Бога ради дарују другоме)

  

Пиши ми словима

На непробојној воденој брани

Да их вода не однесе

Пиши ми о малинама

Како су црвене

Пиши ми

О закључаним тишинама

Простри ми та слова

О испраћајима

Нама распетим незнабошцима

Скитницама и контејнерима

Штрајковима и графитима

Маслачцима међ копривама

И  ниочему између свега

А нама остави да оплакујемо

        ______________  МИЛАН С. КОСОВИЋ, магистар економских наука

Руководилац службе за маркетинг

БЕОГРАДСКИ ВОДОВОД И КАНАЛИЗАЦИЈА

Кнеза Милоша 27, 11000 Београд, Србија

Уметник / Драгица Бека Савић

Мушмуле у ноћи (снимак Иван Лукић, лето, 2013)

На овај свет долазимо чисти,

сви су људи по рођењу исти.

А какав ће нам бити карактер и лик,

одредиће живот уметник.

Судба ће нам боје дати,

наша душа ће их препознати.

Белу за душу чисту и невину,

црвену за љубав и страст немирну.

Жуту за зрело жито у коси,

зелену за  око што смарагде носи.

Када нађемо жалости зрно,

наша душа се обоји у црно.

 А кад животу дође крај,

уметник склапа свој штафелај.

Заборав ће пасти на сликарско платно,

када стане наше животно клатно.

__________ 

Драгица Бека Савић, (рођ.  10.10.1958.

године у Сечњу, где je завршила основну школу и

гимназију). Дипломирала на правном факултету у

Београду. По занимању  је – судија.

Живи у Бачкој Паланци. Na овогодишњем "Јубиларном књижевном конкурсу"

Поводом

тридесет година

постојања

“Заветина”

1983 - 2013.

одабран је њен рукопис и  публикован као дигитално издање, видети: https://sites.google.com/site/zavetineinfo/ , као и саму књигу :

https://sites.google.com/site/zavetineinfo/novi-jubilarni-knizevni-konkurs/mojaostavinadragicabekasavic

Молитва / Зорица Милојевић

Крај пута (Поточића)... Мишљеновац. 27. јул 2013. Снимак Ив. Лукић

Боже пошаљи неког овуда да прође.

Да има руке

Које и загрлиле би

Ако то пожеле.

Које не би радије да остану празне.

Боже пошаљи неког

Овуда да прође

Да ми ово звере у грудима

Из мрака

Нађе пут.

Јер ми се гладној

Ко распуклом плоду врх грања

Дивља привиђа

Чељуст

Место нечијих уста.

Јер ми се жедној

Низ грло

Бистри котрља клокот

У овој пустињи.

Боже пошаљи неког овуда да прође.

Господе 

Господе, што данас дубу си

Обраћање

Овом прастаром на пропланку

Над главом док крозриш се

А ветра нема,

И без икога трен

Господе, што низ кожу си

Свраћање

Длану ми

Под дојком корав

И врх грања сјај.

Господе. 

И на овоме путу 

И на овоме путу испрати ме, Боже

Из јата не изгони

Мислећи да под сопственим сам окриљем

И да за ме нашао си дом

Колибицу украј недођ пута

Док само птић сам, Господе

За мрвама

За скитницом без хлеба у торби.

Боже, хвала

Боже, хвала за овај гутљај 

И што могу примити га у миру,

Хвала за умор овај

У жилама,

И за хлад у који сешћу

Ненаучена да Те волим.

Ненаучена да Те волим

За једно не знам како захвалити Ти

Боже:

Што ни воду ову низ грло не могу

Одсуства Твоја да се не огласе

Ни умором у хлад

Да ме не заболиш.

Ненаучену да Те волим.

Зид (једне старе куће). Мишљеновац. Лето 2013. Снимак Иван Лукић

     __________ Зорица Јанакова (Зорица Милојевић) у свом писму вели, између осталог: "Иначе, немам објављену збирку песама, у часописима готово да нисам објављивала. Отварање је објавила Народна књига, 2004., али било је то исхитрено од стране уредника, длето и чекић радили су свих ових година, и тек сада желим (друго) издање." .......